Autor: Sava Stepanov

Povratak u Novi Sad, 1953. godine, donosi značajne promene u umetnikovom životu. Soldatović počinje da se bavi pedagoškim radom. Angažovan je da formira vajarski odsek na Višoj pedagoškoj školi, a nakon osnivanja tu postaje prvi profesor vajarstva. Kada je, znatno kasnije, na osnovama Više pedagoške škole formirana novosadska Akademija umetnosti 1975. godine, izabran je za vanrednog profesora na Odseku likovnih umetnosti.Na samom početku pedesetih godina prošlog veka Jovan Soldatović učestvuje u osnivanju i otvaranju prvih ateljea na Petrovaradinskoj tvrđavi, zajedno sa slikarima Boškom Petrovićem, Stevanom Maksimovićem, Aleksandrom Lakićem, Bogomilom Karlavarisom, Dušanom Milovanovićem, Miloradom Balaćem, te vajarkama Ivankom Acin Petrović i Radmilom Graovac. Sve su to mladi umetnici koji su se vraćali sa školovanja u Beogradu, a koji su svojom aktivnošću započeli obnavljanje likovnog života u posleratnom Novom Sadu.

Idealno stanište su, našli na Petrovaradinskoj tvrđavi gde su postali njeni prvi stanari posle demilitarizacije nakon Drugog svetskog rata. „Zasukavši rukave, organizujući prave male radne akcije, umetnici su raščistili, obnovili i adaptirali radne ateljejske prostore i veoma brzo stvorili novo umetničko jezgro. Tako je zasnovana jedna od najvećih umetničkih „kolonija“ u nas, jer i danas na Tvrđavi deluje osamdesetak novosadskih umetničkih radionica.Soldatovićev atelje je smešten u zgradi tzv. „Duge kasarne“. Tu zgradu je, neposredno posle rata, vojska napustila i tako omogućila mladom vajaru da se smesti na idealnom mestu – iznad velike krivine Dunava sa veličanstvenim pogledom na Novi Sad, sremske planine i široku bačku ravnicu. Nova radionica je Jovanu Soldatoviću omogućila nesmetan samostalni rad. Tako je, posle višegodišnjeg perioda stvaranja po školskim ateljeima i pod stalnim nadzorom uglednih i autoritativnih profesora, ne prekidajući kontinuitet započetog stvaralačkog razvoja, Soldatović otpočeo svoju samostalnu aktivnost. Slobodno se može reći da je svoju životnu i umetničku sudbinu ovaj umetnik povezao sa Petrovaradinskom tvrđavom – u dva ateljea (kasnije je osnovao još jedan) umetnik je vajao više od pola veka, od 1951. sve do smrti 2005. godine, a na njenim uzvišenjima, travnatim prostranstvima i platoima je postavljao svoje monumentalne skulpture.

Tokom te 1953. godine, nastala je kompozicija Dečak sa lanetom. U trenutku kada nastaje, ta skulptura je veoma važna za umetnikov opus jer se upravo njom ustanovljavaju najznačajnije osobenosti Soldatovićeve vajarske umetnosti, one karakterističnosti koje će opstati tokom njegovog celokupnog potonjeg stvaralaštva. U sadržinskom i motivskom smislu tu se, kako to sugeriše i naslov, pojavljuju dve figure – ljudska i životinjska. Već na početku Soldatović se opredelio za figurativnu skulpturu, uprkos tada aktuelnim tendencijama: tih pedesetih godina dvadesetog veka u srpskoj i jugoslovenskoj skulpturi snaži duh apstrakcije. Pojavljuje se čitav niz Soldatovićevih ispisnika (Bešlić, Jančić, Jevrić, Logo, Kratohvil i drugi) koji će se apstrakcijom zaputiti ka modernosti, koji će apstrakcijskim oblicima uspeti da „uhvate korak“ sa aktuelnim tendencijama u univerzalnim razmerama. U takvom okružju, mladi umetnik će, prepoznavši vlastitu ljudsku i vajarsku prirodu, svesno ostati figurativac. Kroz antropomorfnu i animalističku formu on će uspevati da iskaže sve svoje vajarsko umeće, formiraće svoje „poruke“, iskazivaće vlastite emocije. U ovom ostvarenju javlja se ta tipična blago izdužena skulptorska forma kojom se daje specifičan i neizbežan utisak fragilnosti i efemernosti.

No, Soldatovićeva skulptura je čvrsta u formalnom sklopu, pouzdana u statičkoj konstituciji,zanimljiva u konstrukciji.Istovremeno, Jovan Soldatović je izrazito siguran prilikom komponovanja višečlanih skulptura. On s lakoćom komponuje i ostvaruje logične kohezione sklopove, bez obzira na dinamičnu razuđenost forme.Višečlana skulptura Porodica (1954) predstavlja jedno od najkarakterističnijih ostvarenja Jovana Soldatovića iz pedesetih godina. Za ovog vajara ideja porodice ima autentično humanistički karakter i smisao. Zbog toga će je umetnik često varirati, od intimističkih formata do monumentalnih spomeničkih skulptura. Ono što je zajedničko svim Soldatovićevim Porodicama jeste naglašena vertikalnost oblika. Vajar je u tim skulpturama uspeo da ostvari sintetičku vezu sadržaja i forme, da objedini sopstvene filozofske, plastičke i poetske ideje. Porodica iz 1954. godine, komponovana je tako što su tri stilizovane, konstrukcijski stamene i vertikalne figure, od kojih je ona u sredini niža, frontalno okrenute posmatraču.

Međusobno su povezane isprepletanim rukama. Zapravo, sadržinska ideja je definisana linearnim dinamizmom izduženih formi, naglašenom vertikalnošću figura, uspravnim linearizmom ali i dijagonalno rasprostranjenim „crtežom“ linija tri para ruku.Svoju prvu samostalnu izložbu u Novom Sadu vajar Jovan Soldatović je postavio u Salonu 55 Tribine mladih, maja 1955. godine, tačno dve godine posle napuštanja Rosandićeve radionice u leto 1953. Soldatoviću je to važan nastup jer je premijerni pred novosadskom publikom, pogotovo pred njegovim studentima, jer je u tom momentu već profesor na Višoj pedagoškoj školi. U postavci su bile, sada već elegantno izdužene figure, te čitav niz animalističkih ostvarenja (Petao, Orao, Koza, Rode) nosilaca suptilnih lirskih i nostalgičnih osećanja. Ipak, likovni kritičar Rade Predić precizno zapaža da su sve te skulpture dobro „ovaploćene u materijalu, jednim individualnim i širokim, nešto, nehatnim i nervoznim, ali zato čvrstim i sugestivnim manirom, koji arhitektoniku masa rešava vrlo ubedljivo i koji, bez sumnje, vuče svoje korene od impresionizma jednog Rodena“. Izložbom u Salonu 55 vajar Jovan Soldatović nema nameru da sumira svoj prethodni rad, kako je to učinio na prvoj samostalnoj izložbi u beogradskoj Galeriji grafičkog kolektiva. Na ovoj novosadskoj izložbi izložene su skulpture nastale tokom prethodne dve godine.

Dakle, namera mladog umetnika je da skrene pažnju na svoju aktuelnu produkciju. Tom produkcijom se potvrdio jedan već formiran stav, ali su ostvareni novi rezultati u jednoj, sad već kontinuiranoj stvaralačkoj akciji: radi se o nastojanjima da se – pogotovo serijom animalističkih skulptura – ukaže na ekspresionističke potencijale jednog vajarskog koncepta. Taj ekspresionizam nije razmahnut, niti je potmuo i bahat u svojoj gestualnosti, nego se radi o iskrenim i sasvim personalnim izrazima dubokih ličnih osećanja, te o njihovom ostvarenju kroz adekvatna oblikovna rešenja – čitka i dostupna posmatraču. Svu svoju uznemirenost, ustreptalost i nekakvu iskonsku zabrinutost za čoveka i njegovu sudbinu koju Soldatović ispoljava od svojih ranih stvaralačkih radova (pa sve do konca svoje umetnosti), on definiše sa izuzetnim rafinmanom i onom „merom dobrog ukusa“ o kojoj je govorio još njegov učitelj Rosandić. Ta kvalifikacija je sasvim adekvatna za ocenjivanje prve novosadske samostalne izložbe Jovana Soldatovića, baš kao što je izuzetno kvalitetno, kompleksno i s puno razumevanja Soldatovićevog koncepta, zapažanje već pomenutog Radeta Predića: „Fina, gotovo gotska elegancija; čvrstina skoro egipatske odlučnosti; jedna blaga seta; fini, upravo lucidni lirizam i, pre svega, ono tako neophodno osećanje mere, prožima svakoga ko svrati ovih dana u Salon 55 „Tribine mladih“ u Novom Sadu, među ceo onaj intimni svet bronze, drveta i gipsa, jednog bez svake sumnje, veoma darovitog i ozbiljnog mladog vajara. Zaista, vrlo je prijatno i čak ohrabrujuće sresti se sa skulpturama Jovana Soldatovića: naročito danas u ovom nervoznom i drhtavom naporu umetničke misli i shvatanja…

Zato je ohrabrujuće, zaista u tom košmaru nervoze i grčevitog, skoro mahnitog napora ka nečem još neostvarenom, videti jedno umetničko shvatanje, koje pamti Rodena isto tako dobro kao majstora Rosandića, velikog Burdela isto kao Ivana Meštrovića – i gledalac ne može a da ne bude zahvalan ovom umetniku za takav estetski doživljaj, koji je dovoljno savremen da bi se primio i shvatio i dovoljno konzervativan da se ogluši o krajnje ekstremnosti današnjih modernih stremljenja“…Na Petrovaradinskoj tvrđavi Soldatovića mami izuzetan pejzažni ambijent. Iz ateljea on često iznosi skulpture i postavlja ih u prostoru tragajući za idealnim vizurama za sagledavanje sopstvenog dela. No, Soldatović opsesivno nastoji da privuče i kolege da na travnatim platoima ovog fortifikacijskog zdanja postave svoje radove.

Tako je 1957. godine Jovan Soldatović među inicijatorima i osnivačima grupe Prostor 8, koja će maja meseca sledeće godine izlagati na Tvrđavi. Pored njega, članovi ove grupe su Ana Bešlić, Olga Jančić, Ratimir Stojadinović – Soldatovićeve kolege i saradnici iz Majstorske radionice Tome Rosandića, te tada mladi vajari iz Beograda: Aleksandar Zarin, Jovan Kratohvil, Miša Popović i Miloš Sarić. Grupa Prostor 8 je prva vajarska grupa u našoj umetnosti. Trajala je svega dve godine. Povodom petrovaradinske izložbe Grupe 8, u pozivnici za otvaranje (15. maj 1958) zapisano je: „Cilj ove grupe je trostruk. Želimo pokazati da je savremena skulptura u Srbiji na nivou našeg razvoja arhitekture i izgradnje te da je nepravedno zapostavljanje vajarskih dela u arhitektonskim, urbanističkim i parkovskim projektima i realizacijama.

Ovom izložbom hoćemo još i da skrenemo pažnju na postojanje skulpture namenjene direktno parku. Zaboravljena, skulptura treba ponovo da zauzme svoje mesto u zelenilu. I najzad, treći cilj je da pored iste publike, koja uglavnom posećuje izložbe i galerije, steknemo nove i mnogobrojne prijatelje umetnosti.“ Ovaj tekst je, uz saglasnost ostalih članova grupe, napisao Jovan Soldatović – i on predstavlja sažeti koncept njegovog večitog nastojanja da se na Petrovaradinskoj tvrđavi ustanovi stalna izložba skulpture u otvorenom prostoru. Zapravo, Soldatović je bio i glavni pokretač osnivanja i zajedničkog delovanja Grupe 8.

Tokom dve godine delovanja priređene su izložbe u različitim ambijentima: u parku na beogradskom Tašmajdanu, potom na Petrovaradinskoj tvrđavi, te, konačno, i u urbanom ambijentu Beogradskog sajma. Nastojanja aktera ove grupe bila su da se ukaže na moguću funkcionalizaciju skulpture u eksterijeru, urbanoj sredini i pejzažnom ambijentu. Istovremeno, u skladu sa duhom vremena, ovim izložbama su ispoljene i entuzijastičke namere mladih skulptora da umetnost približe čoveku koji ne posećuju galerije i izložbe! Kritika prihvata izložbu s odobravanjem, jer „ova izložba nije samo propaganda jedne ideje. Naprotiv, uz svoju osnovnu zamisao, izlagači su izložili nove radove koji svedoče o tome da naša skulptura doživljava dinamičan razvoj“ zapisuje Pavle Vasić 29, a slično je intoniran i prikaz koji je, povodom naredne beogradske izložbe, u NIN-u objavio Miodrag B. Protić.30 Kritičar Rade Predić pomno analizira celokupni koncept izložbe i u okviru te analize sagledava delo Jovana Soldatovića: „Treba zatim napomenuti da Tašmajdanski park nije idealan prostor za prezentovanje više umetničkih objekata, naročito većeg formata, i da mnogima koji su videli prvu izložbu ove grupe proletos, na platoima Petrovaradinske tvrđave, koja je zaista u svom prirodnom okviru bila krajnje impresivna, ova sadašnja može izgledati, u najmanju ruku, kao bledi odsjaj jednog velikog i istinskog umetničkog doživljaja. Ovo se naročito može odnositi na Jovana Soldatovića čija sjajna grupa Porodica – bez sumnje jedan od najekspresivnijih i najsadržajnijih radova ove izložbe – deluje na intimnim praznim alejama ovog nevelikog parka možda isuviše agresivno i glomazno…“

U svakom slučaju, izložbom Grupe 8 ispunjena je jedna od opsesivnih namera Jovana Soldatovića. Osim toga, pored njegovog velikog Jelena, postavljeno je još nekoliko skulptura (Ana Bešlić, Aleksandar Zarin, Ratomir Stojadinović) koje su na Petrovaradinskoj tvrđavi opstale duže od pola veka.Tokom druge polovine te pete i početkom šeste decenije, mladi skulptor je izlagački veoma aktivan i na internacionalnom planu. U periodu od 1955. do 1961. godine Jovan Soldatović učestvuje na nekoliko izuzetno značajnih izložbenih postavki u inostranstvu, poput Prvog bijenala Mediterana u Aleksandriji (Egipat), 1955; izložbe Famiglia artistica: Giovani artisti Jugoslavi u Milanu (Italija), 1956; na Svetskoj izložbi u Briselu (Belgija), 1958; na Petom bijenalu skulpture u Mildhajmu, parku kraj Antverpena (Belgija), te na Drugoj internacionalnoj izložbi skulpture u Parizu u Rodenovom muzeju, 1961. godine. Sve su to izložbe koje su bile strogo žirirane i selektirane, sve su to bile postavke visokog rejtinga, manifestacije na kojima učestvuju najznačajniji umetnici tog vremena.

Tako su na Aleksandrijskom mediteranskom bijenalu 1955. godine Jugoslaviju predstavljali Jovan Soldatović, Vojin Bakić, Olga Jančić, Drago Tršar, Kosta Angeli Radovani, Dušan Džamonja, Miljenko Stančić, Miodrag B.Protić; na Svetskoj izložbi Expo 58 u Briselu Soldatović je bio u društvu sa još 28 vrhunskih jugoslovenskih umetnika. Ova izložba je dugo i seriozno pripremana, a eksponati umetničkog, kulturnog, naučnog i privrednog karaktera izlagani su u našem paviljonu (autor arh. Vjenčeslav Rihter) koji je specijalno izgrađen za tu priliku. Skulpture Jovana Soldatovića, Vojina Bakića i Dušana Tršara bile su postavljene na travnatim platoima ispred Paviljona Jugoslavije.Izvanredan uspeh Jovan Soldatović je doživeo sledeće 1959. godine pozivom da učestvuje na tada izuzetno značajnom Bijenalu skulpture u parku Mildhajm kod Antverpena, u Belgiji.

Na toj izložbi grupa jugoslovenskih umetnika (Jovan Soldatović, Dušan Džamonja, Olga Jevrić, Ana Bešlić, Drago Tršar i Miloš Sarić) izlažu svoje skulpture u istoj postavci sa Henri Murom, Barbarom Hepvort, Linom Čadvikom, Osipom Zadkinom, Nikolasom Šeferom, Lučiom Fontanom, Fricom Votrubom, Đorđom i Armandom Pomodorom. U tekstu Pet naših vajara u Mildhajmu, u beogradskim „Književnim novinama“, likovni kritičar Zoran Markuš primećuje da je Soldatović jedini figurativac među predstavnicima apstrakcijske koncepcije u skulpturi. „Soldatović je prihvatio savremene inovacije ali je pritom sačuvao smisao za osećanja bliža i razumljivija. Kao što je emocionalna inspiracija kod njega naglašena, u istoj meri je vajarska artikulacija snažna, više tradicionalna.

U figurama životinja autor izražava neprevaziđenu ljupkost, ali Soldatoviću nije stran ni jedan drugačiji svet – ispunjen poezijom slabosti, nemoći, sa ljudskim saučešćem za njegova naličja, prazninu i bedu“. Soldatovićeve Rode, koje su bile izložene u midlehajmskom parku (prenete sa Svetske izložbe u Briselu), veoma su se svidele slavnom Osipu Zadkinu koji je Otu Bihalji Merinu pohvalio njihov izvanredno sproveden konstruktivistički koncept u figurativnoj predstavi.32 Osim toga, Rode su otkupljene za Muzej skulpture na otvorenom u Midlehajmu.Konačno, ta lepa serija velikih međunarodnih izložbi na kojima tokom druge polovine pedesetih i na samom početku šezdesetih godina, uz još nekolicinu tada značajnih skulptora, Jovan Soldatović uspešno predstavlja tadašnju jugoslovensku savremenu umetnost, kruniše se izložbom skulptura u Rodenovom muzeju u Parizu. Ovoga puta jugoslovenska selekcija broji svega četvoro predstavnika – Ana Bešlić, Ivan Kožarić, Kosta Angeli Radovani i Jovan Soldatović. Na prethodnoj izložbi održanoj na tom značajnom pariskom punktu skulpture, izlagali su Olga Jevrić, Jovan Kratohvil, Dušan Džamonja i Drago Tršar – i bili veoma zapaženi.

Naš nastup je i te 1961. godine ponovo bio uspešan, što su konstatovali pariski kritičari, među kojima i čuveni Žorž Budaj koji izriče reči hvale našoj selekciji. 34 U Rodenovom muzeju novosadski vajar se predstavio skulpturom Dvoje/Ljubavnici (1960), radom koji naglašava uspravnost čoveka, njegov dostojanstveni stav, filozofiju ljudskog digniteta. U formalnom smislu ova skulptura je reprezentativni primer tada zaokruženog i jasno definisanog vajarskog koncepta. Soldatović iznalazi pravi vajarski stav za otelotvorenje sopstvenog senzibiliteta: njegov čovek je uspravan, snažan, pouzdan ali i loman. Sama skulptura je čvrsto konstruisana, statički uravnotežena i stabilna, forma je izdužena i stanjena – lirski je osmišljena i oblikovana. To se pogotovo odnosi na status mase skulpture izlivene u bronzi koja, i pored očite čvrstine, poseduje utisak rastresitosti i svojevrsne „osećajenosti“. Štaviše, u Soldatovićevim figurativnim izduženim formama – pored drugih vidljivih elemenata – masa je, na jedan diskretan način, osnovni nosilac karaktera njegovog izraza. Soldatović tako potvrđuje jednu rečenicu Žana Kasua (Jean Cassou) koji je zapisao: „Masa je suverena i sav umetnikov genije je u tome da shvati tu neprikosnovenost, da joj se podredi sa skromnom pažnjom, sa sveobuhvatnom misli o čistoti.“

Na sebi svojstven način istoričar umetnosti i žurnalista Stevan Stanić je, upravo povodom skulpture Dvoje/Ljubavnici zapisao jedan poetski nadahnut tekst, u kojem suštinski precizno definiše karakter, kvalitet i ulogu mase u Soldatovićevoj skulptorskoj koncepciji: „Gledao sam njegove „Ljubavnike“ u dvorištu Rodenovog muzeja u Parizu. Grčevito su se usamljeno držali u šumi skulptura najboljih savremenih vajara celog sveta. Krug njihove atmosfere bio je neprikosnoven… Stoje njegove usamljene bronze i nekakav optimizam, naizgled tanak i lomljiv, naizgled skriven u najtamniju dubinu bronze, krt ali lirski ljutit, muški ljutit i bodljikav…

Njihova tela sačinjena od zakrpa enformela, prividno u poslednjoj fazitrošnosti, osipanja i raspadanja, nose u sebi klicu regeneracije, i čini se da će već pri idućem susretu na njima ponovo početi igra života i svetlosti.“Krajem šeste decenije, tačnije oktobra 1958. godine Jovan Soldatović, zajedno sa Boškom Petrovićem, priređuje izložbu u beogradskom Ateljeu 212. Tom prilikom slikar Petrović se predstavio tapiserijama a Soldatović novijim skulpturama. Ova izložba je jedna od značajnijih u Soldatovićevoj biografiji jer su tada zapažene promene koje su, kako to shvata i tumači u svom tekstu Katarina Ambrozić, dokaz konačnog sazrevanja ovog vajara. Ova kritičarka smatra da je upravo tom izložbom Soldatović uspeo da prevaziđe sukob likovnog i anegdotskog, sukob između skulpture i ilustracije.

Vajar ne insistira na preciznosti vlastite interpretacije, već na definisanju autentičnosti forme kao zasebnog elementa skulptorskog izraza: „Forma ovih skulptura je više sugerisana nego definisana. Faktura porozna, skoro rastresita, građena kučinom i gipsom, upravo satkana oko čvrste armature, podvlači krhkost jednostavnih oblika i podržava utisak lomnog, prolaznog.“ Na izložbi u Ateljeu 212 vajar Jovan Soldatović je objavio aktuelne rezultate iz svog ateljea i potvrdio se kao umetnik jasno definisanog i sazrelog ličnog izraza. No, sintetički prikaz i svojevrsni rezime njegove umetnosti ostvarene tokom prethodne decenije, u suštinskom smislu, razmatran je i prikazan velikom samostalnom izložbom u galeriji Doma JNA u Beogradu, na samom kraju 1962. godine.

U dobro koncipiranoj i atraktivnoj postavci našlo se dvadesetak većih i manjih skulptura posvećenih čoveku. Izložba je predstavljala retrospekcijski pogled na pređen stvaralački put tokom šeste decenije – od prvih postškolskih ostvarenja, pa sve do zrelog izraza. Taj proces formiranja jednog umetničkog koncepta je ovom izložbom, očigledno, kritički razmatran i prikazan. Videlo se to po reakciji kritike koja je interesantnim zapažanjima i pohavalama, „registrovala“ Soldatovićevu ekspoziciju.Interesantno je, mada ne i neočekivano, da su skoro svi autori kritičkih osvrta, Soldatovićevu izložbu „povezivali“ sa njegovim žabaljskim spomenikom koji je tog leta otkriven kao neočekivani memorijalni beleg, kao osobeno, i u to vreme sasvim neuobičajeno skulptorsko rešenje.

U tom smislu karakteristično je razmišljanje Miodraga Kolarića koji u svom natpisu konstatuje: „Galerija beogradskog Doma predstavila nam je svojom poslednjom izložbom u ovoj godini skulptora Jovana Soldatovića, jednog od onih umetnika koji su hteli da dokažu, i koji su to uspeli, da skulptura može biti moderna i ako ostane vezana za ljudsku figuru i prirodu. On je, naravno, morao da napusti realizam; to je neminovno proizilazilo iz savremene potrebe za raščlanjavanjem ili sintezom likovnih elemenata. Pa ipak, on ne ide dalje od najneophodnije potrebe da se jednom obliku ili jednom volumenu pruži mogućnost slobodnog i samostalnog delovanja.“U prikazu izložbe Pavla Vasića postoji pasus koji pohvalno, a što je još značajnije kritički sublimno, ocenjuje Soldatovićevu skulptorsku umetnost iz šeste decenije: „Soldatović zauzima svakako istaknuto mesto među našim vajarima mlađe generacije.

Njegov stil, sa svim dobrim i negativnim osobinama, nosi pečat originalnosti. Njegova tematika odlikuje se jednom humanom notom, ne bežanjem od izvesnih opštih problema i opsesija koje nešto predstavljaju u životu jedne zajednice ili naroda, samim tim što stalno izlaze na videlo, u ovom ili onom obliku, kao krupan doživljaj u životu jednog čoveka koji često sanja. On je tumač jedne takve epohe čija najsnažnija sećanja i opsesije potiču, nažalost,iz najtragičnijih doživljaja. To nije ni mala stvar, ni mala čast; jer, oni koji dolaze posle nas, upoznaće te događaje putem onoga što im mi ostavljamo… Toj vrsti poruka poslužiće i Soldatovićev spomenik kod Žablja, u kome je on, ne samo u idejnom nego i u stilskom pogledu – po shvatanju plastike – najvise dao