Biografija

Jovan Soldatović

1920.  Rođen u Čereviću (26. novembra), sremskom selu podno Fruške gore, na desnoj obali Dunava. Otac Stevan i majka Sofija imali su ukupno četvoro dece – sinove Savu, Jovana i Svetislava i ćerku Jelenu. Otac je obućarski zanat završio u Pešti, bio je obrazovan, govorio je tri jezika, puno je čitao. U Čereviću Jovan Soldatović provodi bezbrižno detinjstvo i pohađa osnovnu školu. Tada nastaju prve njegove „skulpture“ izvajane od testa koje je majka spremala za pečenje hleba.

1930.  Porodica Soldatović se seli u Novi Sad. Otac Stevan je na lokaciji tadašnjeg „Malog Limana“ sazidao kuću tvrdeći da će tu uskoro biti – centar grada. Pet godina potom, u njihovom najbližem „komšiluku“ započeta je izgradnja velike zgrade Banovine čiji je autor čuveni arhitekta Dragiša Brašovan.

1934.  Bio je član tadašnje novosadske skautske i planinarske organizacije a kao četrnaestogodišnji dečak popeo se na vrh Triglava.

1939. 

Maturirao Gimnaziju u Novom Sadu. Profesor mu je, između ostalih, bio i Mladen Leskovac, potonji predsednik Matice srpske.

1940.  Završio Školu rezervnih oficira u Mariboru. Upisuje se na Tehnički fakultet – arhitektonski odsek u Beogradu. Započinje studije arhitekture kod poznatih arhitekata i profesora Nikole Dobrovića, Milana Zlokovića i drugih. Na studijama se upoznaje i sprijateljuje sa Mihajlom Mitrovićem, Bogdanom Bogdanovićem te drugim kasnije poznatim arhitektima. Rat prekida Soldatovićevo studiranje arhitekture, napušta Beograd i vraća se u Novi Sad.

1941–1945.  Već 27. marta 1941. godine je mobilisan u XVII vinkovački puk. Učestvuje u ratnim operacijama (Đakovo, Bosanski Šamac, Doboj). Uključuje se u NOP a po partijskom zadatku jedno vreme deluje kao ilegalac. Pred kraj rata radi u Propagandnom odelenju Glavnog štaba Vojvodine, odnosno u Agitpropu JNOF, kao član Odelenja za dokumentarne i umetničke izložbe, zajedno sa slikarem Đurđem Teodorovićem i književnicima Žarkom Vasiljevićem, Živanom Milisavcem, Bogdanom Čiplićem. Tokom rata Soldatović, Boško Petrović, Stevan Maksimović, Milan Kerac i Radmila Ris (kasnije Graovac), kad god su to prilike dozvoljavale, okupljaju se u ateljeu u Glavnoj ulici u Novom Sadu gde zajednički slikaju i vajaju – spremajući se za kasnije školovanje na Akademiji. Uz to, Soldatović često posećuje vajarski atelje Karla i Zlate Baranji u novosadskom naselju Telep.

1942.

U Novom Sadu, Jovan Soldatović zasniva brak sa Milom Mrazović (Irig, 1921).

1945.  U jesen odlazi u Beograd i uspešno polaže prijemni ispit na Akademiji likovnih umetnosti. Zahvaljujući izrazitom talentu i dobroj pripremi primljen je na drugu godinu vajarskog odseka. Profesori su mu Sreten Stojanović, Risto Stijović, Rade Stanković, Lojze Dolinar i Toma Rosandić. Studije završava s odličnom ocenom ali mu je izrečena primedba zbog „buržoaskog shvatanja umetnosti“ te mu je zbog toga oduzet oficirski čin (!), 1948. godine.

1946.  (3. jula) rodio mu se prvi sin Srđan.

1947.  Učestvuje na radnoj akciji izgradnje Omladinske pruge Šanac – Sarajevo. Njegova akcijaška legitimacija je izdata u Zenici.

1949. 

U momentu kada je, po okončanoj Akademiji, nameravao da se vrati u Novi Sad, Vlada FNRJ formira Majstorsku radionicu Tome Rosandića u Beogradu. Soldatović je među Rosandićevim izabranicima, zajedno sa Anom Bešlić, Olgom Jančić, Savom Sandićem, Antom Gržetićem i Ratkom Stojadinovićem. U ovoj Majstorskoj radionici boravio je do sredine 1953. godine. Postaje kandidat za člana Udruženja likovnih umetnika Srbije i prvi put grupno izlaže na VIII izložbi ULUS-a u Beogradu.

1952.  Jovan Soldatović priređuje prvu samostalnu izložbu skulptura u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Kritika ga prihvata s izuzetnim pohvalama a Protić zapaža „dragocenu skulpturu Lane koja je sva u ritmu uprošćenih masa raznih oblika tako da se dobija sugestivna plastička arabeska“ prepoznajući i najavljujući kasnije permanentno plastičko-konceptualno opredeljenje ovog vajara. Imenovan je za člana prvog Saveta Galerije Grafički kolektiv u Beogradu.

1953.  Povratak u Novi Sad. Organizuje likovni odsek na novosadskoj Višoj pedagoškoj školi i postaje prvi profesor vajarstva. Istovremeno, predvodi inicijativu za osnivanje umetničkih ateljea na Petrovaradinskoj tvrđavi i među prvima uspostavlja svoj ateljejski prostor u zgradi tzv. „Duge kasarne“. U tom ateljeu Soldatović će raditi više od pola veka, sve do smrti 2005. godine. Postaje član Udruženja likovnih umetnika Srbije ULUS a potom i član Udruženja likovnih umetnika Vojvodine ULUV.

1955. 

Priređuje svoju prvu novosadsku samostalnu izložbu u Salonu 55 na Tribini mladih. Izložio skulpture koje su nastale u Novom Sadu, posle povratka iz Beograda. Iste godine, Rosandićevu Majstorsku radionicu je posetio veliki svetski skulptor Henri Mur, koji je tada izlagao u Beogradu. Soldatovića impresionira gest Mura koji je, oduševljen skulpturama, pred njegovim učenicima Rosandiću poljubio ruku.

1955–1961.  Soldatović u ovom periodu izlaže na nekoliko izuzetno značajnih inostranih izložbi: Prvi bienale Mediterana u Aleksandriji u Egiptu (1955), Svetska izložba u Briselu u Belgiji (1958), Peti bienale skulpture u Mildhajmu, parku kraj Antverpena (Belgija), 1958 te Druga internacionalna izložba skulpture u Rodenovom muzeju u Parizu, 1961. Na tim izložbama imao je uspeha – Zadkin se oduševljava njegovim radovima koje je video u Rodenovim muzeju i u Mildehajmu; kritika Soldatovićevu skulpturu pominje u pozitivnom tonu. Osim toga, skulptura Rode je u Mildehajmu otkupljena. Od tog novca Soldatović je kupio automobil. Istovremeno, u periodu 1957-58 Soldatović je glavni pokretač izložbe skulpture u slobodnom prostoru Grupe 8, u Tašmajdanskom parku u Beogradu i na Petrovaradinskoj tvrđavi. Od tada su na tvrđavi stalno postavljene skulpture Soldatovića, Aleksandra Zarina, Ane Bešlić i Ratomira Stojadinovića. Ta izložba je na početku Soldatovićeve opsesivne ideje da se platoi na Petrovaradinskoj tvrđavi pretvore u mesta za izlaganje skulptura.

1956. 

(18.marta) rodio mu se drugi sin Goran. Tokom leta Soldatović je među osnivačima i prvim učesnicima Umetničke kolonije Ečka. Dodeljena mu je ugledna Nagrada Politike za likovnu umetnost. Tokom posete Soldatovićevom ateljeu, ispod zanimljive posvete „Zdravo mlada gardo!“ u vajarevom dokumentarnom albumu potpisuju se velika imena naše umetosti Petar Lubarda, Milo Milunović, Marko Čelebonović i Sreten Stojanović (4. marta 1958).

1961.  Na Međunarodnom sajmu odevanja i mode u Beogradu, ustanovljena nagrada Zlatna košuta. Nagrada je skulptura Košuta (izvajana 1955) koja ubrzo postaje jedno od najpopularnijih dela Jovana Soldatovića.

1962. 

godina je izuzetno značajna u Soldatovićevoj biografiji. Te godine postavljen je monumentalni Spomenik borcima šajkaškog partizanskog odreda kod Žablja, koji predstavlja izuzetno ostvarenje naše figurativne spomeničke skulpture, a u beogradskoj Galeriji Doma JNA je otvorena velika samostalna izložba koju je javnost izuzetno dobro prihvatila a kritika povoljno ocenila. Dodeljena mu je Oktobarska nagrada Novog Sada.

1965.  Dobija Stipendiju Fonda Moša Pijade. Boravi dva meseca u Parizu i Londonu. Posećuje velikog vajara Osipa Zadkina i oduševljava se njegovom skulpturom i umetničkom ličnošću. Na Petrovaradinskoj tvrđavi postavljena monumentalna kompozicija Jeleni. Početkom oktobra 1965. Soldatovićev atelje posećuje Miloš Crnjanski. Te godine poznati književnik se posle četvrtvekovne emigracije vraća u Beograd. U Novi Sad dolazi na poziv Mladena Leskovca i književnika Boška Petrovića, tadašnjih prvih ljudi Matice srpske. Veliki pisac je bio veoma iznenađen kada mu je Soldatović bez ikakve predhodne pripreme recitovao stihove „Stražilova“. Kasnije je Soldatović izvajao portret Miloša Crnjanskog.

1967.  Soldatovićeva skulptura Dvoje postavljena u parku ispred zgrade Ujedinjenih nacija u Njujorku, kao poklon Jugoslavije.

1968. 

Postavlja monumentalnu izložbu svojih skulptura na Petrovaradinskoj tvrđavi. Izložba je posvećena Godini prava čoveka i održana je pod pokroviteljstvom UNESCO-a. Tom prilikom Soldatović je ustanovio korespodenciju sa U Tantom, tadašnjim generalnim sekretarom Ujedinjenih nacija. Izložbu je videlo preko 50.000 posetilaca a posetio ju je i predsednik Josip Broz Tito.

Soldatovićeva skulptura Porodica pojavila se kao motiv marke koju je pošta izdala povodom Godine prava čoveka a što je naznačeno zvaničnim znakom jubileja. Marka je bila vrednosti 1,25 dinara a izdata je u 500.000 primeraka.

1970.  Na beogradskom Oktobarskom salonu dobija Nagradu za skulpturu za ostvarenje Don Kihot. Nagrada za slikarstvo na istoj izložbi te godine je pripala Petru Lubardi. Krajem godine, u decembru, u Galeriji Matice srpske a u organizaciji novosadske Galerije savremene likovne umetnosti, otvorena retrospektivna izložba skulptura Jovana Soldatovića. Na otvaranju govorio ugledni filozof i estetičar dr Sreten Marić.

1971.  U Novom Sadu postavljena monumentalna skulptura Porodica kao spomenik žrtvama fašističke racije iz 1942. godine. Otkrivanju spomenika prisustvovao izuzetno velik broj posetilaca.

1972.  Soldatović ponovo priređuje izložbu na otvorenom prostoru Petrovaradinske tvrđave. Zapravo, radilo se o svojevrsnoj skulptorskoj instalaciji – na travnatom platou je umetnik postavio sedamdesetdve monumentalne glave od gipsa koje su, zbog svoje specifične strukture bile prozirne. U noćnim satima instalacija je dobijala dramatičan izgled jer je vajar unutar forme glava-lobanja postavljao svetlo.
Postavlja spomenik Branku Radičeviću na Stražilovu. Izradio štafetu za Dan mladosti. Te godine štafeta je krenula iz Vojvodine, sa Iriškog venca a uručena je Josipu Brozu Titu za njegov 80-ti rođendan. Soldatovićev atelje posećuju članovi američke kosmonautske posade Apolo – Irvin, Vorden i Skot – koji su posle leta na mesec posetili Jugoslaviju i Novi Sad.

1973. 

Postavlja monumentalnu skulpturu Razigrani konji na Novosadskom sajmu. Skulptura je vremenom postala zaštitni znak ove sajamske institucije. Prilikom izgradnje novog Masters centra na sajmu, posle 2000-te, ova skulptura je promenila poziciju unutar sajamskog kompleksa.

1975. 

U januaru mesecu obijen mu je atelje na Tvrđavi i uništeno šest skulptura. Učestvuje u organizaciji i osnivanju Akademije umetnosti u Novom Sadu. Ova visokoškolska institucija je nastala transformacijom Više pedagoške škole u Novom Sadu. Soldatović je, tokom 1975. godine, postavljen za vanrednog profesora Akademije umetnosti – Odsek likovnih umetnosti. U subotičkom Narodnom pozorištu – Népszinház izradio skulptorsku scenografiju drame Trojanke (Euripid-Sartr) a u režiji beogradske rediteljke Vere Crvenčanin. Kostime je izradila Ana Atanacković a glavnu ulogu je igrala Marija Sabo Čeh (Szabo Cseh Maria).

1979. 

Kragujevcu – gradu heroju i parku Šumarice poklanja tri monumentalne skulpture – Suđaje, Bez iluzija i Kompozicija. Povodom toga vajar će kasnije zapisati: „Jednoga oktobra poklonio sam tri skulpture sa željom da ne iščili iz njih snaga opomene od besmisla uništenja izražena – figurom čoveka. Da srne krhke i nedužne oljude mesto zločina. Da na grobovima naše pogubljene dece suđaje ubuduće dodeljuju miran, ravnopravan, srećan i human život svoj deci sveta. Ova tri ljudska sadržaja govorena u Šumaricama učinila su me dužnikom za uvek. Jer, ovo mesto dostojanstvenog umiranja obavezuje na časno življenje.“ Postavljena skulptura Don Kihota u Tašmajdanskom parku u Beogradu.

1980.  Retrospektivna izložba u Galeriji Doma JNA u Beogradu. Velika i dobro osmišljena retrospektivna postavka. Izložba naišla na velik odziv posmatrača. Na izložbi se pojavila serija skulptura u duhu tada aktuelne „umetnosti osamdesetih“ koja je unela određeni duh drastične promene i koja se bitno razlikovala od Soldatovićevih dotadašnjih ostvarenja. No, taj novi koncept Soldatović, tokom dalje kontinuirane akcije nije više razvijao. U sremskom selu Čerević, na samoj obali Dunava, otvoren Zavičajni muzej. Glavninu eksponata u postavci čini spisateljska zaostavština Jovana Grčića Milenka (1846 – 1875), slikarski legat Milenka Šerbana (1907 – 1979) te zbirka skulptura Jovana Soldatovića – trojice izuzetno značajnih umetnika u ukupnoj srpskoj kulturi rođenih u ovom sremskom mestu. Soldatović se, posle razvoda od prve supruge, ponovo ženi sa Mirjanom Milić.

1981.  Na reizboru Akademije umetnosti u Novom Sadu, predložen za redovnog profesora. Zbog odnosa u kolektivu – nije prihvaćen ni za vanrednog profesora. Prihvata nacionalnu penziju. Postavljen spomenik Jovanu Steriji Popoviću u Vršcu.

1982.  Postavljen je spomenik pesniku Đuri Jakšiću u Dunavskom parku u Novom Sadu. Isti spomenik postavljen je i u Beogradu, u čuvenoj Skadarliji, ispred kuće u kojoj je slavni pesnik živeo i radio. Soldatović je među učesnicima prvog saziva Internacionalnog simpozijuma skulptura u terakoti Terra u Kikindi. Nažalost, posle prva dva-tri dana napušta koloniju zbog obaveza. U Terru je Soldatović pozvan i 2003. godine ali osamdesetrogodišnji vajar, iako još uvek stvaralački raspoložen, nije bio u stanju da ovaj poziv prihvati.

1984.  Retrospektivna izložba u Novom Sadu. Tom prilikom je štampan monografski katalog sa tekstom Ljiljane Ivanović – najkompleksnijom analizom umetnikovog opusa. Povodom održavanja Zimskih Olimpijskih igara u Sarajevu, na Igmanu, postavljena skulptura Jelen u trku, kao poklon Vojvodine organizatorima igara. Poklonio skulpturu Poljubac koja je, tokom jula, postavljena u Parku prijateljstva u Slovenjgradecu u Sloveniji – gde su i vajari iz drugih tadašnjih jugoslovenskih republika poklanjali i postavljali svoja dela. Iste godine, u tamošnjem Umetničkom paviljonu je priređena izložba “Soldatović – 25 skulptura” koju je posetilo – po preciznoj galerijskoj evidenciji 14.822 posetilaca a među njima je bio i tadašnji generalni sekretar Ujedinjenih nacija Havijer Perez de Kueljar (Javier Pérez de Cuéllar Guerra).

1985.  Uselio se u novi ateljejski prostor na Petrovaradinskoj tvrđavi, iza zgrade Akademije umetnosti. Zamišljeno je da se tu formira Legat Jovana Soldatovića. Nedaleko od Žablja, na potezu Treća dolma, u izvanrednom prirodnom okruženju, postavljen Spomenik NOB.

1986.  Iste godine Soldatović je nagrađen sa tri izuzetna priznanja – pripala mu je Sedmojulska nagrada SR Srbije, odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom a dodeljena mu je i ugledna Forumova nagrada za likovnu umetnost.

1987.  Otvoreno Spomen obeležja Sremski front pored Šida. Soldatović je kao član autorskog tima (Jovan Soldatović, Ida Sabo, Milan Sapundžić, Miroslav Krstonošić) započeo rad na ovom projektu još 1984. godine. Tokom trogodišnjeg delovanja Soldatović je ostao sam jer su ostali članovi odustajali ili su bili „isključivani“ iz rada zbog neadekvatnosti svojih rešenja. Osim toga, celokupna (pred)istorija ovog spomen obeležja je bila na ivici skandala jer se, zbog političkih razloga, odustalo od realizacije Spomenika pobede velikog vajara Dušana Džamonje, koji je regularno pobedio na predhodnom jugoslovenskom konkursu. Soldatoviću su mnogi zamerali što je, potom, prihvatio da realizuje projekat te je skoro celokupno vreme trajanja tog rada bilo obeleženo žustrim svađama i polemikama u tadašnjoj jugoslovenskoj štampi.

1990. Odlaže otvaranje svoje samostalne izložbe u Galeriji Likovnog suseta u Subotici. Bio je to gest antiratnog protesta. U pismu organizatorima i publici Soldatović navodi da je izložba odložena „za neko oljuđenije vreme, ako ga srećom po sve – budemo doživeli“. Za centralnu proslavu godišnjice Seobe Srba, tokom septembra u Sremskim Karlovcima, privremeno postavlja skulpturu patrijarha Čarnojevića visoku 10 metara.

1992.  U Ibarskom Kolašinu na Kosovu postavljen monumentalni spomenik Arseniju Čarnojeviću (3,5 m), postavljen na visokom postamentu (5,5 m). Inicijativu za podizanje i realizaciju spomenika je sprovelo novosadsko Udruženje za pomoć Kosovu „Solidarnost“. Predsednik je Upravnog odbora Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Novom Sadu.

1994.  Jovan Soldatović predložen za akademika. Obrazloženje napisao ugledni i autoritativni Milan Konjović (još u novembru 1990) ali nije prihvaćeno. Na sednici SANU od 13. oktobra 1994. godine primljena su dva vajara – Svetomir Basara i Nikola Janković.

1999.  Tokom bombardovanja, u periodu od 24. marta pa sve do 10. juna, Soldatović redovno stvara – čak i kada su porušena sva tri novosadska mosta on skelom ili čamcem prelazi Dunav i odlazi u svoj atelje na Petrovaradinskoj tvrđavi. U vreme NATO bombardovanja Jugoslavije, neposredno posle rušenja starog Petrovaradinskog mosta (Most Maršala Tita), na ruševinama Soldatović postavlja svoju potresnu izložbu komponovanu od skulptura iz instalacije „Dođe li rat – odoše ljudi“ (1972). Izložba je otvorena 14. aprila, u jeku intenzivnog bombardovanja Novog Sada i Jugoslavije. Izložbu je, ispred Novosadskog kluba, otvorio dr Aleksandar Lučić. Ova godina je izuzetno teška za sedamdesetdevetogodišnjeg Soldatovića – tokom juna meseca u saobraćajnoj nesreći je poginula njegova supruga Mirjana a tokom avgusta umire i Soldatovićeva prva supruga Mila, majka njihovih sinova Srđana i Gorana. Soldatoviću dodeljena Vukova nagrada.

2000.  U anketi novosadskog dnevnog lista „Građanski“ Jovan Soldatović je svrstan među dvadeset najzaslužnijih Novosađana u XX veku, uz Vasu Stajića, Miroslava Antića, Dragišu Brašovana, Peru Dobrinovića, Aleksandra Tišmu, Vujadina Boškova, Moniku Seleš i ostale…

2001.  Povodom 80 rođendana Jovana Soldatovića priređen svečani prijem kod predsednika Skupštine Vojvodine Nenada Čanka.

2002.  Na pedesetu godišnjicu od svoje prve samostalne izložbe, Soldatović ponovo izlaže u beogradskoj Galeriji Grafičkog kolektiva. Tom prilikom izložio svoje novije skulpture. Na otvaranju je govorio ugledni beogradski arhitekta Mihajlo Mitrović, Soldatovićev drug iz studentskih dana.

2003.  Zahvaljujući angažovanju Galerije Bel art i galeristkinje Nabuko Akikave iz Japana, skulptura Ljudska figura sa mrtvim detom (Hirošima), nastala 1961. godine, dospela je u stalnu postavku Muzeja savremene umetnosti grada Hirošime. Primopredaja je izvršena u Galeriji Bel art na izložbi posvećenoj ovoj skulpturi a tada su je preuzeli japanski predstavnici. Tom prilikom ambasador Japana u Beogradu, gospodin Rjuići Tanabe je priredio specijalni prijem za Jovana Soldatovića u svojoj beogradskoj rezidenciji. U Galeriji Vojvođanske banke u Novom Sadu priređena reprezentativna izložba trojice istinskih velikana vojvođanske umetnosti – „Milan Konjović, Jovan Soldatović, Boško Petrović“.

2004.  Novosadskoj osnovnoj školi koja nosi ime Koste Trifkovića, poklonio spomeničku skulpturu velikog pisca.

2005.  Na velikoj izložbi Aspekti savremene skulpture u Vojvodini (avgust, septembar) u parkovskom dvorištu novosadske kompanije Manual na kojoj su, po koncepciji likovnog kritičara Save Stepanova, izlagali najznačajniji akteri aktuelne skulpture, postavljena je zasebna izložba “Homagge a Jovan Soldatović”. Tim gestom se odavala počast jednom od začetnika moderne skulpture u nas. Bila je to poslednja izložba Jovana Soldatovića. Na žalost, zbog bolesti i slabosti, Soldatović nije prisustvovao njenom otvaranju. Umro u Novom Sadu, 7. oktobra. Sahranjen na groblju u rodnom Čereviću.