Autor: Andrej Tišma
Soldatović nije vajar volumena u prostoru, već zaljubljenik žive i ekspresivne linije koju artikuliše akcijom u materijalu koji je najmiliji vlaknima i tkaninom natopljenom gipsom. Ta vlaknasta struktura dominira njegovim delom još od početka pedesetih godina, od skulpture Dečak sa lanetom (1953) od kada se i prikazani likovi izdužuju, ekstremiteti transformišu u linije, ravne površine postaju “izjednačene”, transparentne, tvoreći bogatu igru formi u okvirima “zadate teme”.
Još od Muškog akta iz 1950. vidljiva je Soldatovićeva težnja ka razaranju realnog oblika, koja se tada manifestovala u zadiranju prostora u udubljenja oko kičme i rebara figure, a ekstremiteti su rešeni cevastom stilizacijom, dok Miner iz 1947. jasno pokazuje težnju ka izduživanju, čime sadržaji dobijaju nekakav nadzemaljski predznak. Poetična skulptura San iz 1954. dobar je primer za to.Od Dečaka sa lanetom počinje karakteristična i najprepoznatljivija Soldatovićeva faza koja će se kroz decenije kristalizovati kroz brojne teme: životinjske predstave, temu “Beleženje čoveka”, borbe ratnika i portrete pesnika i slikara zanesenjaka. Forma je sve ekspresivnija, kosturi figura vidljiviji, pokreti sve neobuzdaniji.Sa gledišta savremene skulpture,Soldatović ostvaruje najveće domete u kompozicijama gde se gube polazišni oblici i poruke koje nekada idu i do patetike.
Apstraktno dejstvo karakterističnih Soldatovićevih modula likovnog izražavanja, gde se on pokazuje kao zaljubljenik rada u materijalu bez obzira na temu, žive snažnim i svežim likovnim životom, zrače modernošću i aktuelnošću. To su na primer radovi Kompozicija iz 1964, Kentaur i Don Kihot iz 1979, Verenici iz 1977. Takođe se čini da Soldatovićev stvaralački duh najadekvatnije ispoljavanje nalazi u dramatičnim scenama sa puno pokreta i naglih obrta. Skulpturama Dva Ikara koje lebde u vazduhu, Ranjeni jelen, životinje u samrtnom grču, Srne u skoku, Riteri, Ptice i pas ujedno najviše odgovara pomenuti umetnikov tretman materijala koji naglašava ekspresivnost i psihološku tenziju predstava.
Egzistencijalni grč, trošnost živog organizma, ali i njegova prkosna žilavost i odolevanje smrti poruke su ovih dela, koje podstiču autora da materijal dovede do ključanja, stavljajući sam postupak, možda i ne namerno, u prvi plan, što svakako predstavlja njegov najveći doprinos našoj modernoj skulpturi.
