Autor: Mića Popović

Mislim, ne treba okolišiti: Jovan Soldatović je najveći vojvođanski skulptor koji je ostao da živi i vaja na tlu svog zavičaja. Kad se, na samom početku naše posleratne moderne umetnosti, uhvatio u kolo jugoslovenskih likovnih maštara i prevratnika, Soldatović je zaigrao sigurno i po svome.

U tom kolu ostao je jedan od najozbiljnijih, najodgovornijih i najplodotvornijih aktera. Jugoslovenska posleratna umetnost ne može se zamisliti bez Soldatovićevih doprinosa. Tu činjenicu su potvrdile brojne nagrade i priznanja, kao i njegovo uspešno vidno učestvovanje u predstavljanju naše umetnosti na velikim međunarodnim likovnim smotrama…Kao i svi normalno školovani skulptori, i Soldatović je počeo da otkriva probleme zakonitosti plastičnog znaka kroz realistički prikaz prirodnom obliku. Ali, za razliku od velikog broja svojih vršnjaka, koji su jugoslovenske pedesete godine jedva dočekali da bi se oslobodili prinude i lažnog herojstva socijalističkog realizma i da bi uplovili u apstrakciju koja je (bar na prvi pogled) širom otvorila vrata individualitetu i različitostima, on je (danas se to pokazuje kao naročita i viša vrsta hrabrosti) ostao odan realističnom konceptu i prirodnom umetničkom ponašanju.

Njegov realizam je doživljavao mene, koji put uzmicao pred svedenim oblikom, ali nikad nije odustajao od živog sveta koji nas okružuje u kojem ćemo (za sva vremena) ostati da kružimo – srećno zabrinuti, s nadom u budućnost, sa setnim pogledom u prošlost. Soldatovićev realizam je uzbudljiva zbirka uviđanja radosti početaka i drame okončanja.Od onih ljupkih mladih srna u večnom pokretu i skakutanju,do vojvođanskih mučenika vešanih pod led Dunava bacanih zbog nekih ideja i žala inspirisanih mržnjom ili neživotnim apstraktnim “mudrovanjima”.

Tako se njegov realizam preobražava u neki svojevrsni revolt, u neko stvaralačko nepristajanje…Po jednoj likovnoj osobini, Jovan Soldatović kao i da nema dvojnika u istoriji moderne skulpture. Radi se o odnosu: plastika-masa-crtež jer, ako je većini skulptora crtež bio i početna zabeleška o budućem obliku (neka vrsta nagoveštaja mase), zasebna disciplina negovana pored skulpture (neka vrsta duplog likovnog života); u Soldatovićevom delu crtež i skulpturni čin rastu ujedinjeni, bez pretenzija da jedan drugog potisnu ili nadvladaju.

Ovaj skulptor vajajući ne prestaje da crta, pa se ima utisak da su plastične vrednosti podstrekivane prisustvom, uticajem crteža. Kad se baci obuhvatan pogled na neke njegove skulpture, one mogu da se dožive kao da se jedan veliki crtež dočepao snage i ovlapotio se u novom, do sada nepoznatom crtačkom materijalu. Ali, kao i u slučaju svih bogomdanih i znamenitih likovnih poslenika, i Soldatovićev primer može samo da se načne, a nikako da se iscepi i razluči rečima. Reči kruže oko skulptorskog dela kao nestrpljive ptice oko ribljeg sveta, kome nisu nedostajale vodene dubine i tajne mraka…