Autor: Miodrag Protić

Na poslednjim izložbama ULUS-a i izložbama mladih umetnika, Soldatović je zapažen kao vajar sa smislom u isto vreme za zrelu plastičnu formu i ukusnu stilizaciju. Njegovo stvaranje, što je sasvim prirodno, još nije obeleženo jednom homogenom koncepcijom. Ono se kreće od naturalizma, preko izvesnih secesionističkih premisa, do linearne stilizacije i lembrukovske izduženosti i metafizike. Soldatović je podjednako dobar portretist, animalista, skulptor reljefa, aktova i slobodnih kompozicija. U portretu je dao izvanrednu glavu, meko, sveže i široko modeliranu, u impresivnom volumenu. Pored ove glave naročito treba istaći dragocenu skulpturu Lane koja je sva u ritmu uprošćenih masa, raznih oblika tako da se dobija sugestivno plastična arabeska.

Soldatovićeva izložba je dobra i ukusna, nenatrpana vajarska izložba. Njome se mladi vajar uvršćuje u najbolje vajare Beograda posle generacija koje su se pojavile između dva rata (Petar Palavičini, Sreten Stojanović, Rista Stijović, Mihajlo Tomić). Izvesni njegovi radovi nose, istina je, još uvek tragove učenja Tome Rosandića, ali oni su dani drugom rukom, modernijom, nervnijom, osećajnijom za tajne vajanja i oblika. Možda su, za sad, najbolji Soldatovićevi radovi, po nezavisnosti stila, po osećanju vajarske materije i oblika, vajane životinje.
No, i u radu Prijatelji (Dečak sa psom) on odnosi pobedu nad dosadašnjim učenjem dajući osobeno delo fine lepote i plastike, kao i u izvesnim ženskim likovima. Soldatović je skulptor velike osećajnosti i pouzdanog ukusa. On to dokazuje uvek kada se drži svoje koncepcije i kada zaboravlja na uzore. Vešt kao artista, on je čak i onda kada je upadao u prevaziđen manir uspevao da stvori ako ne po mentalitetu, a ono po izvođačkoj skulpturi lepe realizacije.