Autor: Nadežda Jovanović
Od 1953. godine površina Soldatovićeve skulpture postala je uznemirena, a u unutrašnjosti skulpture osetilo se veće kretanje. Delovi ekstremiteta izašli su iz ravni, stvorili nove profile i gonjeni unutrašnjim potiskom naslutili otvoreni prelom površine. Karakteristika dela nastalih u periodu 1953 – 1958. je napeti trenutak pred perforaciju spoljašnje površine, koja će skrivenu energiju osloboditi i primiti je ponovo u unutrašnjost skulpture.
U ovom periodu ispoljava se i naglašenost prema vertikali, koja je postala jedna od glavnih karakteristika u kasnijim Soldatovićevim radovima: Sedeći s pajacem (1953), Portret Tome Rosandića (1953), Dečak i srna (1954), Stojeća figura (1954), Sedeća figura (1954).Marta meseca 1958. godine umro je Toma Rosandić, a te iste godine pojavljuju se prve Soldatovićeve skulpture izbočenih, izlomljenih, perforiranih formi, koje su uvele prostor u samu skulpturu, pokušavale da ga uhvate i ugrade u plastičnu celinu: Sedeća ljudska figura (1958),
Dve sedeće figure (1958), Jelen (1958), Ljudska figura sa mrtvim detetom (1960).Oko 1961. godine javlja se izvesno smirenje (Porodica, 1961), koje očito govori o racionalnom, zrelom jednostavnom odnosu prema monumentalnoj skulpturi. U ovom periodu kao da sasvim sazreva Soldatovićeva mogućnost da se uhvati u koštac sa natprirodnom veličinom skulptura, koje se povezuju sa prostorom isto tako dobro kao i skulpture manjih dimenzija. Ta njihova natprirodna velična čini ih, u širokom prostranstvu ravnice, nadrealističkim gorostasima, koji beleže jednu tragičnu prošlost (Spomenik u Žablju, 1962). Soldatovićevo interesovanje za skulpturu u prostoru, koje je u njemu postojalo oduvek, dostiže kulminaciju. Skulpture iz poslednjih godina jednostavno su postale deo na šeg prostora: Beleženja čoveka (1963), Dvoje (1964), Dvoje (1966), Narikača (1968), Jeleni (1968), Kozara (1969),
Grupa u polukrugu (1969), Konji (1973) i (1976) i čini se kao da su oduvek tu. Takav sklad prirode i forme mogao je da postigne samo umetnik koji u sebi ima: prag skulptorskog senzibiliteta.Pomenimo i jednu temu kojom se Soldatović rado bavi – životinje. Ciklus životinja ima svoju razvojnu liniju od suptilnih lirskih srna, roda, jelena, ka sve oštrijem ekspresivnijem sukobu prikazanih životinja: Ptice i pas (1975), Dva psa (1976). I kada gube lirski prizvuk, skulpture životinja ne gube svoju suptilnost: mase i linije stvaraju oštriju arabesku koja potpuno zarobljava prostor, tako da su i unutrašnji i spoljašnji prostor deo jedne statične pozadine u odnosu na te razdražene u koštac uhvaćene životinje. Kao suprotnost toj razigranoj postavci, pojaviće se opet motiv srna (Srne, 1976).Poruka Soldatovićevog dela sadržana je u istraživanju duhovnih veza među ljudima. On svojim delom aktivno učestvuje u vezama živih bića, bilo da je to osećanje spojenosti i ljubavi polova, u porodici, bilo ljubavi prema otadžbini. Valjda zato, tražeći i nalazeći te tanane spone u sebi i drugim ljudima, on insistira na “nevajarskoj” obradi dela, podvlačeći time još više razliku između pojavnog – spoljašnjeg i skrivenog – unutrašnjeg u čoveku.
