Autor:Ljiljana Ivanović

…Prateći likovni opus Jovana Soldatovića kroz skoro četiri decenije umetničkog rada, sa namerom da rezimiramo rezultate koje njegovo delo donosi savremenoj umetnosti u nas, jasno je da se radi o doslednom razvoju jednog senzibilnog talenta, savremenog nerva, osobenog izraza sigurnog estetskog opredeljenja. Jovan Soldatović je svojoj skulpturi veoma rano uspeo da da lični pečat i da nasluti, a zatim i potvrdi svoj umetnički razvoj. Naglašena savremenost, aktuelnost njegovih skulptura evidentna je i danas posle 40 godina umetničkog stvaralaštva. Logika njegovog razvoja i zrenja kao umetnika iskazuje se sa izvesnom lakoćom i spontanošću koja je svojstvena velikim umetnicima koji razmišljaju jezikom forme.

Njegovo stvaralaštvo razvijalo se u dva pravca: realističko-impresionizovanoj portretnoj skulpturi i ranim animalnim predstavama, i egzistencijalno-ekspresionističkoj skulpturi u delima Beleženje čoveka, spomeničkoj skulpturi i predstavama životinja. Dijapazon Soldatovićevog stvaralaštva postaje jasan, ako sledimo delo kroz pojedine periode razvoja. Od prve realističke impresionizovane skulpture Keruše, 1949, Portreta Tome Rosandića, 1952. godine, preko asocijativno-ekspresionističke skulpture Čoveka sa cvetom, 1953/1954. godine, pa dalje na putu oslobođenja skulpture od suvišnih oblikovanih formi u figuralnim kompozicijama Porodica, 1964, godine i animalnih predstava Jelen i tri košute, 1966, Rode, 1968 godine do ciklusa Beleženje čoveka, koji postaje njegov “generalni” način shvatanja skulptoralnih oblika. Ciklus Beleženje čoveka nije zaokružen i on još uvek traje.

Ovako sagledan umetnički opus Jovana Soldatovića ukazuje na dva bitna “zajednička imenitelja” u osnovi njegovog skulptoralnog dela: jasan plastičan izraz i naglašena savremenost i angažovanost. Skulptura Jovana Soldatovića je originalna tvorevina našeg vremena, a njegov doprinos u osavremenjavanju umetničkog izraza u jugoslovenskoj modernoj skulpturi je veoma velik. On predstavlja jednu od najznačajnijih i najmarkantnijih ličnosti savremene umetnosti u nas. Dolaskom Jovana Soldatovića u Novi Sad 1953. godine, pre skoro 32 godine, ne samo da skulptura u Vojvodini dobija nove dimenzije razvoja, već svojim prisustvom utiče na osavremenjavanje vojvođanske skulpture što je od značaja za opšte tokove razvoja jugoslovenske moderne. Idući stalno napred i odbijajući bilo kakav uticaj sa strane on je na svoj način stvorio originalni umetnički stil. Polazeći od realnog u svom umetničkom radu dolazi do egzistencijalnog ekspresionizma čiji je jedan od najznačajnijih i najoriginalnijih predstavnika u jugoslovenskoj modernoj umetnosti. I ako puna patetike i “pompejerstva” Soldatovićeva skulptura je angažovana, humanizovana i nosi obeležje autentičnog savremenog izraza našeg vremena…