Autor: Sreto Bosnjak

Ma koliko bila tačna misao da je skulptorska umetnost Jovana Soldatovića ne samo angažovana, u klasičnom smislu reči, već da je u njenu osnovu utkana teza o tragičnoj sudbini čoveka i njegovog sveta, od ranih realističkih portreta, preko đakometijevski izduženih figura koje svoje trošno tkivo uzdižu u nebesa, dramatično iskazanih životinjskih figura, ekspresionistički deformisanih portreta, pa preko nežno modelovanih jelena, proteže se osećanje nekog dubokog nemira i egzistenctjalne upitanosti pred velikim strastima dobra i zla (možda više zla) i strašne tame koja vlada oko male svetlosti čoveka.

Možda bi pesnik rekao da je on tumač velikih sukoba svetlosti i mraka, smisla i besmisla (što ne bi bilo daleko od istine), ali jedan dublji pogled na delo Jovana Soldatovića otkrio bi da se on veoma brzo, bez obzira na strašne dubine tematskih slojeva inspiracije, vratio primarnom pitanju svakog kreativnog čina – pitanju skulptorskog jezika. Njegova doslednost principima jezika i sadržinskim određenjima nije nikakva dihotomija već potvrda nužnosti da se delo dokaže u svojoj istinitosti, jedinstvenosti i neponovljivosti. Zato se i moglo desiti da je Soldatović ostao veran svojim načelima i u vreme najave trajanja apstraktnih tendencija, enformela, pa i u vreme obnove novofigurativnih nastojanja, od onih romantičarskih i retrogradnih do hladnorealističkih ili konceptualnih. On je tako postao jedna od najistaknutijih skulptorskih figura u Vojvodini ali i jedna od najprisutnijih ideja u nas koje umetnost povezuju sa najdubljim sadržajima vremena. Jedna ozbiljnija kritička analiza otkrila bi, sem toga, da je Jovan Soldatović autor koji je zaista dao autentičan prilog jezičkoj strukturi naše današnje umetnosti.