Autor: Miroslav Antić

Zapisi koje prilažem, iako bez znaka navoda, pisani u prvom licu, moja su razmišljanja, a ne citati vajara Soldatovića. Nešto kao pokušaj da sažmem u malo redova životni sastav jednog čoveka, njegove etičke mere, estetska poimanja i moral prema stvorenom. Punih trideset godina ja sam to osluškivao, i čini mi se, shvatio u razgovoru s njim. Pisao sam to sebi kao pisma: praćenje autora prema čijem sam delu od prvih dana gajio iskreno poštovanje.
Sad, dok otvaram koverte, znam da sam našao odgovor na ono najžešće pitanje koje ga večito progoni: zašto baš vertikale?

Priču da umetnici, rođeni u ravnici, nose u krvi potrebu da usprave svoj zavičaj, naučio sam napamet. Ima tu nečeg ozbiljnijeg što nema veze s ravnicom, nego sa ličnom sudbinom. Čovek je u sebi viši nego što ume da zamisli na početku svog hoda kroz nemušto i nemoguće. On nosi strma pitanja i izdužuje um u okomite dubine. To znači da nosi pod lobanjom gravitaciju kosmosa, a ne zemljine kugle.

Soldatović je jedan od takvih uspravnih dokaza. On poseduje taj nespokoj, tu darovitost bilja da iz sopstvenog semena klija u pravcu svetlosti, tražeći beskonačno u sadržini konačnog: oblik u kome bivaju nadmašeni praoblici.Nisam se ovde usudio da sročim nekakvu studiju kakvu bi s puno odvažnosti obelodanio kritičar esteta, teoretičar ili istoričar umetnosti. Ja sam pesnik, a to je drukčija vrsta umeća.

Pesnici u sebi nose ogromno znanje o ničemu.To znači: ja sam galerista, ali ne teksta, već podteksta, i sročio sam nešto kao poemu o Soldatoviću, katalog svih kataloga: monodramu o njemu. Izgovaram je, uveren da ga nisam izneverio, tumačeći za sebe kroz nepromakle datume ne tkivo razgovora, već smisao izgovorenog i dorečenost prećutanog.Klasična monografija, kakve obično srećemo, nije posao pesnika ni posao vajara, nego posao vremena, jedinog pravog esejiste u čiji um se uzdam.U starom “Dnevniku”, za šankom kad smo se upoznali. Bio je to dijalog predug za jedno piće. Nisam mu ličio na pesnika. Pitao je odakle stižem. Rekao sam mu Preverov stih: ”Samo velike stvari polaze iz provincije kao Sena.” 14. jun 1954. zabeležio sam gornje redove kao podatak da sam upoznao i slušao jednog pravog živog vajara.Jednom je vreme u šaku uzelo komad mene i umesilo čoveka.

To mi se baš dogodilo onog istog dana kad sam od šake vremena mesio portret večnosti.Sad se oboje pitamo: čiji smo autoportret? Ko je tvorac svog tvorca?U prolazu, 3. avgusta 1955. moja reportaža o njemu, objavljena tog dana. Valjda je očekivao esej, on je takav.Ko nije iz sopstvenih šaka pio topljenu bronzu, taj nema u sebi odlivak one ogromne zvonjave iz koje izbija razdor privremeno božanskog sa velikim zbliženjem večitoga u čovečnom.Žabaljska skela, rana jesen 1955. još tada nas je proganjala ideja o spomeniku narodu Šajkaške.Treba mi beli kamen što kao plamičak sveće prolazi lelujavim hodom, a u vitkom mu telu drhte kristali septembra. Samo bih oko njega sklopio riđi vetar, pažljivo, da mu ne ozledim ni jedan gipki pršljen.Najzad bih imao delo zbog kojeg znam što sam živeo sa usijanim temenom među smrznutim zvezdama.Peške preko starog mosta, januar 1957. Kakav spomenik žrtvama racije na Dunavu?

Vreme drugo i ne zna, već samo da se taloži. Loš je to materijal: sve sami sedimenti. Toliko otpadaka. I okrnjenih dodira. Jedini materijal, artikulisan i kompaktan, postojan ozbiljnosti dleta, to je voda i vetar. I katkad, u tami, krug svetlosti.
Kad smo jedne noći na Petrovaradinskoj tvrđavi Jova, Boško Petrović i ja, slušali kako raste bilje.

2. maj 1957.
Kad tražim materijal, ne rijem po mesu zemlje. Biram njen ničim nedotaknut, njen neotvaran um. Treba mi takvo delo koje ne domišljam ja. Treba mi takvo delo koje će mene misliti i učiti me veštini pokretljivosti slobode.
Početak ”Beleženja čoveka”, velikog ciklusa iz kojeg se izrodi docnije jedan svojevrsni mit. Atelje, jul 1957. govorio je sve vreme jednoj ženi, koja me je tih dana vodila na lancu. Uopšte nije primetio da ja tu postojim.
Nikada se nisam mučio da u tom preteškom svetu vratolomnih mogućnosti nadmašim samog sebe. Ali još kako sam nesrećan ako ne nadmašim srnu, psa, pticu, konja, čoveka; ako ne nadmašim gips, glinu, drvo i metal, nego ih ostavim same na milost ili nemilost neprirodnosti prirode, koja se sve češće dovlači u moju radionicu i uporno me moljaka da je učim zanatu.
Ista noć, isti atelje, ista žena. Ja sam i dalje prisutan jedino kao vazduhtog jula 1957.

Rika jelena nije jaukanje za ljubavlju. Ona je vulkanska moždina nabrekle muške zemlje, koja uspravno šiklja i vrelinom pozlaćuje sluzava, devičanska, bedra drhtavih zvezda.
Rika jelena nije poziv i čežnja, već zapovest. Ona je zagrcnut ritam usrkavanja vatre i usijani vrhunac izdisanja pra-iskona.
U bifeu “Kod lovca”, kraj leta 1957. Radio je na “Porodici”. Odlomak razgovora za susednim stolom. Nešto smo bili posvađani.
Tamo gde um ekspolodira, počinje deljenje nedeljivog. To su te ivice rastanka kad prepuštamo delu da živi sopstveni život. Ono se docnije osili, toliko da ponekad jedva i prepozna svog tvorca. Ali u tome i jeste čitavo oslonište čovekovog poštenja na grotesknu odvažnost i gorku ozbiljnost igre.
Čašica pomirenja pred Svetsku izložbu u Briselu. Zajedno smo ispratili njegovu skulpturu koja će tamo biti prisutna umesto njega. 1958.
Valjda je najveću sintezu beskonačnog i konačnog koju sam uspeo da izvajam već davno pre mene stvorio Mlečni put. Osećam kako otkrivam njegova daleka sunca i klešem kao svoja.
Sve to me podseća na stare moreplovce. I oni su otkrivali nešto već postojeće onima koji nisu imali dovoljno smelosti da se žmureći otisnu u neizvesnost bezumlja.
Umetnost je opasnost. Ne potpisujem delo, već hrabrost što sam ga tražio i hrabrost što sam ga našao.
Na vest o nagradi “Politike“, portret Tome Rosandića, svog učitelja, stavio je na počasno mesto u ateljeu, 17. decembar 1958.

Ako se gromovi prave od nežnog dodira oblaka, sasvim sam dobro upotrebljen za vuču ovog trenutka. Jedino me je strah da mi ne prsne kičma od jednog milovanja i ne otpadne glava od jednog akademskog poljupca.
Inače, sve što sam saznao, dugujem svome majstoru. Jedino on mi je šapnuo veliku tajnu stvaranja; kako da ropac i krkljanje polako pretopim u mleko.
Post skriptum jednog pisma povodom Petog bijenala u Antverpenu, maja 1959.
Imam tu opaku nevolju što me dve moje stvarnosti svirepo vode u šetnju kao dve zlovoljne dadilje i čupaju mi ruke svaka na svoju stranu, ne vodeći računa da imam dostojanstvo nekakve treće stvarnosti, dostupne samo meni.
Posle, kad grlim stvari, zagrljaji izgledaju kao slomljene kiše prosutih meteora. Pečem prejakom svetlošću istegnutom u nedogled.
Ostavljam plikove požara. Kroz mene, iskidanog, duvaju oluje i godine i, beležeći čoveka, vide dubine prostora koji je uramljen mojim duhom, telom i nadama.
Šta je to treća stvarnost, nevidljiva i naša? Ne ispunjavaju prostori nas. To mi ispunjavamo njih.
Nad maketom spomenika u Šajkaškoj, 7. juna 1960.
Ja sam u duši liričar i ne nasedam epskom. Ali hoću toj lirici da udah nem dimenzije monumentalnog i divovskog.Nežno se može reći i razmicanjem kanjona. Svedoci su mi voda, strpljenje, upornost i vreme.
Evo, odavde će izroniti ta tri bronzana orijaša. Čarda na Tisi, 7. juna 1960.
Oblikovanje neizvesnog? Za to je potrebno ogromno umeće zagrljaja. Omotavanje obrisa oko gotovih vertikala koje, nevidljive, već postoje.

Vajar je oslobodilac horizonta.Tanjug, 13. maj 1961. dobio sam vest sa teleprintera da će izlagati u Rodenovom muzeju u Parizu i odneo mu kući prvi broj „ Dnevnika“ iz rotacije.Usuditi se stvarati, to znači biti pretesterisan samim sobom od sebe. Koliko puta sam život ostavio za leđima, zadihan, ukraj puta.Sve me može zadržati, sve može saplesti, jedino ne mogu ja, jer sam svojina svog sna, a ne svojina svoje jave.Pariz, metro Luksemburg, septembra 1961. na povratku iz Rodenovog muzeja. Ovaj metro uopšte ne vodi put Monparnasa, nego u Žabalj, na Tisu, među skele spomenika koje je Steva Stanić nazvao najvećom krletkom na svetu.Ne umem da se bavim geografijom bića. Čak i kad hoću da prstima spolja opipam razum i dam mu konačan oblik, uhvatim sebe da nesvesno gradim arhitekturu duha. Zamačem ruke u svest.Vajar je blizanac boga, ali stariji blizanac, onaj koji je rođen jedan trenutak ranije, pre svih božanskih namera.
„Sutjeska“, Dom JNA u Beogradu, druga nagrada, 1.decembra 1961.

Nismo mi napravljeni od trunja trenutka, nego je vreme pravljeno od ritma naših nadsvetlosnih brzina i sposobnosti da obnavljamo ljubav i nova čula slobode.
Baš zato skulpture nisu nikakva namerna namera, jer ono što pripada časti, dostojanstvu i obrazu ne može da se sačini zanatom, hotimice. Pripadam multiverzumu neprekidnog humanizma koji u sebi sadrži sve prepoznatljive ljudskosti usadašnjene u povesnom.Posle Oktobarskog salona u Beogradu 1963. Soldatovićeve skulpture odlaze u galeriju Jugoslovenske akademije nauke i umetnosti u Zagrebu.

Tada sam ga prvi put i poslednji put video sa kravatom.Ko shvata svoje stvaranje kao poništavanje tuđe istine, taj nije svestan da razbija i deo sopstvene istine sadržane u onoj čaroliji koja se zove mnogolikost očovečenja života.
Nema sopstvenog iskona. Svi smo mi jedna ogromna i kolektivna izložba koja se zove čovečanstvo.
Umesto utisaka sa Bijenala u Aleksandriji 1965.Zašto uopšte stvaramo? Glista se ne bavi muzikom, a ima svoju večnost. Alga ne piše pesme, a ima svest od hlorofila i svetlosti. Pauci ne prave nakit, ribe ne igraju Šekspira, ptice ne grade piramide a svi se smatraju živim.Pa zašto čovek stvara? Zato što nosi u sebi nekakav drukčiji način ostvarivanja stvarnosti, prepoznavanja poznatog, sagledavanja viđenog i doticanja dodirnutog. Zato što svaki put ponovo i sasvim drukčije živi to što su drugi doživeli i što je i sam već doživeo.

Neverovatna godina: Lenjingrad, Moskva, „Aeroflotom“ do Surčina, biciklom do Kovilja gde izlaže sa Žikom Miškovim, a onda vozovi, vozovi, vozovi: Lajpcig, Drezden, Brno, Bratislava, Berlin, Minhen, Štutgart, Budimpešta i, najzad, malo belog mira ili još većeg nemira kraj mermera u Aranđelovcu, 1966.
Sad sam zaista svašta video i najzad razumem sebe zašto nerado pravim portrete. Sve je to lako načiniti osim ljudskog čela.Ne liči čovek na sebe, nego na svoju misao koju krije do bezumlja.Posle posete Tita Tvrđavi 1968. i Jovinom ateljeu.Ne stvara doba svog čoveka, već čovek svoje doba i po sebi ga imenuje za sva vremena i pamćenje.U ateljeu 31. decembra, na ispraćaju 1968.Godina prava čoveka divna je i potresna stvar. Nije li sad na redu godina ljudske dužnosti i ljudske odgovornosti.Na marginama pisma Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, 15. maja 1969. u kojem na kraju poručuje: „Dozvolite mi da izrazim duboko poštovanje Vašim željama i mislima, iskreno Vaš U.Tant“.

Tamo gde moja sudbina nije i svetska sudbina, tamo gde moje pitanje nije i pitanje svakog čoveka, i gde moja samoća nije samoća čovečanstva, ma kakvu slobodu stvaranja i slobodu razmišljanja dobio od svoje stvarnosti, ja ću saosećati kao došljak iz svemira, zatvoren u skafander kao u spasonosnu ljusku za privremeni boravak u životu i ljubavi.
Toliko ličim na Dunav da se ponekad pitam ko se u kome ogleda. Teći punim životom znači ploviti nizvodno sa podjednakom strašću kao i ploviti protiv sebe: stvarati limane i virove, imati kristalne slapove i ustajale ritove, kidati rubove obala i donositi poplave, opadati i rasti, i uvek usrkavati u sebe okeane.
Neko je napisao u jednim novinama: „Pa nećemo valjda ceo grad ustupiti Soldatoviću“.

Baš tada mu je odobren projekat spomenika žrtvama racije, 1971.
Ako je um stvaranje, onda je ljubav čin mudrosti, a ne ritual razuma. Kad god počnem da stvaram zagrljaj ili poljubac, osećam kako se materija pod mojim prstima umnožava i živi svoju radoznalost.
Čim vežem dve vertikale, uz njih se događaju nove. Rađa se porodica kao grčevit susret samoće sa svojim osloncem.
Je li mi to došapnuo onaj bezglavi Don Kihot iz ugla ateljea, 13. novembar 1971.
Sa onim što ja stvaram sve je u redu dok se ne nađe neko nadmoćan po zanimanju i počne da prepričava i hoće da me vodi. Nadmoć je umetnost nemoćnih.
Nema sigurnih vođa postoje samo nekakvi sigurni avanturisti, skupljači razbacanog i osvajači magle. Ostali vode obazrivo, neprestano se penjući ka visinama pljosnatog.
Nad „Suđajama“ u Šumaricama 1972.Ko zna kako su žrtve, umirući, zamišljale dovitljivost budućnosti ismisao svog proročanstva.Trajati posle sebe, ne znači biti preslikan, već drukčije protumačen, prisutan na nov način.

Ne znači biti prepoznat, nego, kad treba obraza i kad treba slobode, biti kroz večnost upotrebljen kao nov način disanja zakletve, kletve i himne.
Tvrđava mira-jedna ogromna. Ćele kula lobanja svih vremena i svih ratova, razrušena i prosuta po travi, 1982. sa studentima koji su tih meseci radili sa Jovom.
Uzalud, objašnjavam onima što idu protiv mene da u tom pravcu neće dospeti do vrha stvaranja. Jer iza mojih leđa nije nikakvo sutra, već juče koje poznajem, juče iz kojeg bežim od politure privida, od proteza sigurnosti i od mučnine priznanja.
Pravo sutra je tamo, u njihovome juče, neiskvareno i mlado, neozleđeno iskustvom, nepriznato, a čisto i izvrnuto ka sebi kao gest brezdove grane koja pridržava pticu i prinosi je krošnji.
Susret posle četrdeset godina sa drugom iz detinjstva na ulazu u Novosadski sajam ispred skulpture „Razigrani konji“, 1973.

Nikad nemoj da kukaš nad izgubljanijm životom. Možda ga nisi ni živeo sasvim, do poslednje ljuske. Jer ne može se izgubiti neka stvar koju nemaš.
Probaj da izgubiš, recimo, more koje ja sanjam. Ili probaj da izgubiš sve one ergele konja koje sam izmislio da bih izdvojio sebi dva najbelja, najbesnija. Izgubi ako možeš vizije kojima crtam svoje dane u vremenu dok nevidljivo rastem i kidam sa sebe suvišno.
Jedno je: umeti primiti, a drugo umeti tegliti! Jedno je: umeti imati, a drugo: i umeti dodati.Jednom kad su me prozvali da kažem “Vojvodinu“ u društvu gde to nije trebalo.1974.
Treba biti obazriv ako se šminkaš efemernošću. To se najteže otire. Hrabrost je: umeti početi. Još veća: umeti prestati.

Ne svrstavaj se u one koji sa oka ne skidaju estradne koprene vida. I smeškaju se oblikom, a ne ukusom usana.
Ne uzvisuj se prenisko. Skitaj u sopstvenom ritmu i u sopstvenom smeru kroz naprsle brzine. Stvarnost je kao odeća. Nije važno što nosiš, nego kako ti stoji. Prekini sa oblačenjem, moda je sezonska umetnost. I budi dovoljno oprezan kad nešto glasno izgovaraš sanjaru nad sanjarima. Govor je umetnost budnih.
„Beleženje čoveka“, 1974. Sad vidim da to nije samo običan ciklus opsesija, nego stalno progonstvo u probušene vetrom predele humanizma.
Kako se prave sećanja? Vreme zatrpava vreme, čovek kopa po njemu, pomeša dragulje, jauke, pupoljke, kosti, vrline…
Sve što je bilo nespojivo, čudesno se ispretura uraste jedno u drugo i čini nov organizam. Tako se oreoli pretvaraju u kacige, vrhovi krila u nokte, poljupci u fosile.

Čovek je iskopina sopstvenog detinjstva.
Povodom jednog napisa u novinama, 1974. Bože, da li to znači da ćemo se najzad ostaviti polemika sa sebi nedoraslima?
Šta hoće ti vitezovi u zarđalim oklopima svog svađalačkog uma? Jedno je istinska kritika, a drugo ove slabosti, zaludne kao tvrđave građene na pogrešnim mestima, tamo gde nije bilo ni nemira ni vojski, pa tako nikad i nisu udostojene opsadom ni primorane na predaju. A to je gore od poraza.
Zar da nas razume neko ko se za druge hvatao u jedinom životu, umesto da se pusti, kao što mi to umemo, kroz bezbroj svojih prispeća, živeći sebi samima neponovljive hrabrosti, za koje smo se odvažili u razgovoru sa maštom?
Na Beogradskom keju u Novom Sadu, pred spomenikom, 1975.
Vređanje nečijeg sluha više može da boli nego opsecanje uha. Vređanje nečije vizije više može da krvari nego kopanje oka. Ja u najskoriju prošlost i nedaleku budućnost merim mnogo ozbiljnijem: milionima godina. Takvo je ovo mesto.

Zato sam i uznemiren. Da li će neko razumeti da ovo nije spomenik nego vezan čvor raspona svih naših bezobličja, tanano razapetih između približavanja i gorkih udaljenosti?
Razgovarali smo o umoru materijala u čoveku, u mom ateljeu, 1975.
Ja, koji tragam za kretanjem u sadržini nekretanja, zar ne bih bio siromašan kad bih unapred znao kako izgleda sutra? Možda ne bih ni mislio. Ne bih imao želja. Prestao bih da poklanjam i počeo da otimam. Nikada ne bih pronašao nezadovoljstvo u zadovoljnom. Bio bih slep da sagledam nestalno u prirodi stalnog. Bavio bih se nekakvim preudešavanjem prošlosti, pretvarajući je silom u moju i svačiju stvarnost.
Ali šta će mi stvarnost koja ne iznenađuje, put koji nema raskršća, nebo što ima dna? Čime bih nalazio beskonačno u konačnom ili palio svetlosti u sadržini tame?
O umoru materijala u čoveku, u mom ateljeu, nekoliko septembarskih popodneva, 1975.
Postoje ljudi iz prošlosti koji žive i danas, i već ih možeš primetiti u dalekoj budućnosti. Budni su vekovima.
Kad tako osluškuješ vreme, šta znače prostor i godina između mene i nekoga u ovoj ogromnoj ljudskosti? Svi smo mi, od postanka sveta do ove noći-vršnjaci. Čitavo čovečanstvo. Jedno je biti drevan, a drugo ostariti.
Kod mene u ateljeu, 1975.
Sloboda nije deoba pojedinca od mnoštva, bežanje u samoću i nesputanost stvaranja.
Sloboda to je spasenje od svojih sopstvenih zabluda.
Čitao sam mu neke delove “Mita o ptici“, oktobra 1976. Ostavio mi je ključ ateljea.
Ponekad osetim potrebu da budem nasamo sa skulpturama. Možda postoje ljudi koji u takvim trenucima raspravljaju sa sobom o biću i nebiću. To znači nasesti prinudi sopstvenog nad sobom.

Ja se sa ovim skulpturama zaključavam, pa se igram. Teram ih da se kreću. Šta znače elegancija gesta ukočena u vremenu? Okoštavanje oblika nije formiranje duha, već njegova skleroza. Dogod je čovek živ, ni jedno njegovo delo ne može biti završeno, ni mirnije od njega.
Avgusta 1977. Tražili smo na Tvrđavi prostore za otvaranje novih ateljea mladima koji dolaze.
Budućnost pripada mladima. Nažalost kasno: kad ostare.Novembra 1977. Govorio sam Jesenjina na ruskom. Jova je izvadio odnekud iz prašine “Kerušu“.
Nikad se ne zastidim svojih najranijih radova. To su otisci krila u nemogućoj dimenziji kad sam nadletao sebe. Uvek u njima čujem zvonjavu nemog zvona, razgovor nemog čoveka i zato su mi dragi.
Nijedno pošteno stvaranje ne kreće od iskustva, niti može da nasluti tamo, u svom začetku, pa će jednog dana biti i nekakav sistem.
Šta sam ja tada radio? Bavio sam se čuđenjem. Prepoznavao složenost u sadržini nedeljivog. Otkrivao povredivost u sadržini neranjivog. Tako sam valjda i počeo svoju svečanost nade.
U vozu za Beograd, maja 1978.
Umetnost nije istina, već ono čime smo zaslepljeni. Umetnost to je najzatucanija religija.
Na uručenju Povelje grada Novog Sada 16. novembra 1979. dok se tamo događala nekakva protokolarna priredba.
Svako mi moje delo razbije po jedan san. I svaki san mi razbije po jedno moje delo.
Sad me je strah da zaspim. I strah da budem budan. Stojim pred samim sobom kao spomenik umoru. Gledamo se i pitamo: ko će koga pre načeti?

Posle novosadske kritike što je poklonio Šumaricama “Suđaje“, „Bez iluzija“ i pet srna za groblje Cigančića, 1980. a ne Vojvodini.Prvi je zakon perspektive: što stvari pomeraš dalje, izgledaju ti manje. Jedino onaj ko stvara, postaje div tek kada se udalji.
Približavanjem prostora, počinje zasićenost. Pomirenjem suprotnosti, počinje tragedija i prosečnost. Poravnavanje planina počinju pustinje ili močvare. Izjednačavanjem umetnosti počinje beda epohe.
„Dođe li rat, odoše ljudi“, Dom JNA u Beogradu, 24. septembra 1980. povodom XXI generalne konferencije UNESCO-a.Skulptura ne može biti upotrebljena ni za šta, čak ni kao etika prostora ili esej svog vremena. To nije primenjena umetnost. Ona u sebi sadrži vlastito dostojanstvo u kojem sudeluje sve prošlo i sve buduće. I sadrži u sebi fantastiku prostranstva, otključavanje bezmerja.
Zub vremena sve krnji. Skulptura najduže ostaje. Kao i stoliki odlivak razuma civilizacije i dokaz svetovima da je i ovde bio svet.Čerević, 1980. Dvanaest skulptura u zavičajnom muzeju.

Da smo se bavili muzikom, glumili, držali govore, da nismo mislili glinom, mislili pulsiranje gipsa, mislili mudrošću kamena i krvotokom metala, bili bismo siroti za jedan prozirni dodir sa sluzokožom svetlosti, koju u dlanu čuvamo i kojom patiniramo dela kad se rukujemo sa njima, prateći ih sa sumnjama pred sud sopstvene zrelosti.Atelje, 1980. Ispod gomila skica pronašao sam pismo Ivana Andrića od 7. marta 1953. u kojem od Soldatovića traži da načini spomenik Zmaju.Šta znači ljuštenje oblika? Na kost se nahvata kost. Na meso – divlje meso. Po koži raste koža. Čiste oblike prostora guši amorfni prostor preliven kao magma. Na čiste oblike misli, kao skrama na vid, natalože se opne neprovidnoga poimanja. Vreme zavejava vreme. Epohe zatvaraju pore povesnoga iskustva.Upotrebiti ruke. Obuhvatiti glavu i tako okovati svemir da se pod čelom ne rasprsne od uzavrele želje i neizrecivih mogućnosti.
Kod zajedničkog spomenika u Rakovcu, 1980. „Srem nije geografija. Srem je prezime.“ Boško, Jova i ja.
Možda smo najbolja dela stvorili kad nad prirodom nismo vršili nasilje, čak ni nasilje nežnosti. Kad nismo oblik mučili da bude naš način oblika, kad se pred nama skidao da bele nagote svih strasti i bez stida izranjao iz sopstvenih vrlina.Decembar 1983.

Telefonirao sam mu iz Jajca. Gledam kroz prozor Jovinih šest srna pred zgradom II zasedanja AVNOJ-a. Sneg ih polako lako zavejava i dobijaju krila. Pretvoriće ih u ptice.Pronaći tačku u samom težištu jedne misli i neku drugu tačku u sasvim suprotnoj misli, pa ih izvući odatle i blagošću naučiti da se prožmu i sjedine i nađu konačan oslonac u žiži naše avanture, nije li to vrhunac krilatog u skulpturi?Kad je tovario skulpture za Titov gaj u Slovengradecu 1984. i pratio ih noć i dan kamionom, zvanična delegacija predstavnika kulture na njegovu izložbu otišla je u limuzinama. Neko je zaboravio da je Soldatoviću šesdeset dve godine.Znam neke koji ne umeju da zamisle ni kraj, a neprekidno se muče da shvate gde je to: iza beskraja.Šta je to: opšte mišljenje? Vrhunac opšteg nemišljenja. Onaj ko sopstvenim usnama ne učestvuje u poljupcu materije i prostora, nema pravo da govori ni o dahu trenutka ni o ukusu večnosti.Kod mene u stanu, 29. maja 1984. kad je postavio „Dečaka sa psom“.Nisam se ja izmenio. Kalup zbilje je istrošen i svaki odlivak mene iz dana u dan je neoštriji. Dugo mi treba da radim na svom oku ili osmehu, pa se ne bih izdvojio ni oreolom ni patinom od živih spomenika što hodaju kroz jutro.

Sve to tako do Tvrđave. Do vrata radionice, gde opet bivam što jesam, stanovnik sopstvenog raja i sopstvenoga pakla, uvučen u svoj život. Širom otvaram prozor, pretvaram se u pticu. I odlećem u nebo.
Svi misle da sam zaključan zato što nešto radim. A ja sam negde nad nebom, odlivak bele svetlosti u plavom kalupu svemira, koji se nikad ne troši i ništa sa mene ne krnji.
Za šankom, u novom „Dnevniku“, 14. juna 1984.
U dogovoru sa smrću pamtim i dan i mesto gde treba da se nađemo. Jedino se ponekad osećam nelagodno što sam zaboravio: a u kojem to stoleću.