Autor: Đorđe Jović

U prvim radovima Soldatović je pokazao veoma mnogo smisla za vajanje oblika i mnogo ukusa u izboru teme. Istina, ti prvi radovi su nosili beleg učiteljevog nasleđa i uopšte, one skulpture koja je nosila pečat Meštrovića. Prvi radovi su istovremeno afirmisali jedan lirski temperament i najavili vajara čije se sposobnosti kreću u pravcu monumentalne spomeničke skulpture.

Međutim, ta osobina tek jednu deceniju kasnije dobija svoju materijalnu potvrdu. Lirski temperament i osećanje za plastične vrednosti oblika, najbolje su se manifestovale u jednom delu stvaralaštva koje se može nazvati periodom animalnih sadržaja. Soldatović se tada inspirisao jelenima, srnama i rodama. Samostalne figure ili grupne kompozicije plemenite divljači, dobili su istinskog tumača pod rukom vajara koji je sve ritmove masa uprostio i ostvario ”sugestivnu plastičnu arabesku”.

Kritika je u to vreme, prvih godina šeste decenije, veoma zapaženo pisala o delu Soldatovića, podvlačeći smisao za plastičnu formu i ukusnu stilizaciju i zainteresovanost u svim pravcima. Ta zainteresovanost je imala za posledicu nehomogenu koncepciju koja se kretala od naturalizma preko secesionističkih premisa do linearne stilizacije i izduženosti.
Dalji tok izgrađivanja skulpture imao je dve utoke. Jedna je bila potpuno izgrađen način plastičnih predstavljanja životinja i učvršćeno osećanje za njihovu organsku suštinu, vitkost i gracioznost, a druga, dovršavanje koncepcije forme i odnosa plastičnih faktora. Tada je počeo da nastaje ciklus porodice nazvan Beleženje čoveka.

Skulptura je sada koncipirana da služi slobodnom prostoru. Figure su izdužene, struktura celokupne forme-oblika je perforirana. To je nova intelektualna forma koja je sačinjena od nekakvog unutrašnjeg imperativa da se izvrši revalorizacija svih humanističkih vrednosti izbledelih pod dejstvom svakodnevnog zveckanja oružjem i da se figuri kao “jedinom” umetničkom ekvivalentu povrati nekadašnji značaj. No, bez obzira da li je postignuta potpuna saglasnost između ideje i njene plastične realizacije, ostaje činjenica da je Jovan Soldatović u vremenu modernizacije jugoslovenskog plastičnog jezika, pokazao da se može biti moderan iako se vezuje za figuru. “Soldatovićev čovek je depersonalizovan, pretvoren u univerzalni simbol čija je jedina funkcija da bude nosilac tih opštih, humanih vrednosti.”