Autor: Jožef Ač
Soldatovićeva skulptura je zbog svojih tema i svoje osećajnosti – umetnost velikog obima i u suštini tužne atmosfere. Ljudi koji čeznu za mirom, spokojstvom i ljubavlju u ovoj umetnosti su dostojanstvene i romantične pojave. Iz tihog i elegičnog raspoloženja ovaj umetnik začas stiže do prizora pune dramske strasti te se, stoga, naročito početkom šezdesetih godina isticao egzistencijalistički karakter Soldatovićeve umetnosti.
U radovima Bez iluzija iz 1958. godine, Čovek sa mrtvim detetom (1960), skica Sutjeska i drugim, pogotovo u onim sa temama ratnih stradanja, u Soldatovićevoj skulpturi dolazi do izražaja herojski stav čoveka koji pati. Odnosom prostora i materije, te svojevrsnim otvorima i prekidima u telu skulpture, Soldatović razlaže njeno jedinstvo. Tragičan prizvuk, koji karakteriše njegovo celokupno stvaralaštvo, definisan je utiskom nemirne forme. Osnovna karakterističnost njegove figurativne umetnosti jeste uzak torzo, sa izduženim linijama ruku i nogu. Skulpture sa dve figure, kao što je to u Kompoziciji (1969), predstavljaju porodicu.
Dva ljudska tela nagnuta jedno ka drugom, tanke ruke koje se spajaju čineći trougao koji podseća na svojevrsni merni instrument, oblikuju svod, a ushićenje, atmosfera srdačnosti, vernosti,saosećanja – evociraju utisak psihološki potpune stvarnosti. Celokupna skulptura zrači strasnom ekspresivnošću koja je pomalo statična, no, ipak – impulsivna i optužujuća. Čvrstina materijala je zbog postojanja prostornih perforacija konfrontiran – protoformi ostvarenoj pozitivno-negativnom sukcesijom, štrčećim žicama, koncima i lancima. Ništa nije sakriveno jer delovi koji “štrče” čine kompoziciju celovitom. Sve to izaziva pomalo nelagodan osećaj, kao pogled na nervna vlakna ili krvne sudove, koji su, uprkos raspadanju još očuvani i koji funkcionišu da bi očuvali celovitost tela.
Saosećanje, samilost prema ukupnoj ljudskoj sudbini pojačava se utiskom fragmentarno neoblikovane materije. Soldatovićevo vajarstvo je uverljivo jer insistira na uspostavljanju celine, ukazujući na borbu za ujedinjenje snage svih formalnih elemenata – baš kao što se čovek bori za opstanak u vreme ratova… Ovo i ovakvo simbolično značenje najviše se oseća u skulpturama sa temom porodice…U Soldatovićevoj umetnosti koju karakterišu snažne dramske suprotnosti postoje i lirska i konceptualna ostvarenja koja označavaju popuštanje napetosti. Primer je skulptura Pesnik. Ptice su pesnikovi prijatelji, verovatno jedini prijatelji. One su nosioci duha. Večito sleću na pesnika, odlepršaju, pa mu se potom vraćaju – ptice predstavljaju uzlete mašte. Teme životinja su kod ovog vajara evokacije lirskog raspoloženja, i za razliku od napetih dramskih dela, one donose emocionalno opuštanje i svojevrsno pomirenje. U ovom opusu životinje evociraju i idilične lirske predele – u elegantnim srnama i drugim animalističkim figurama svakodnevna stvarnost se predstavlja na intimistički način. Ove skulpture treba gledati kao žanr scene koje predstavljaju kontrapunkt Soldatovićevskoj herojskoj, uzvišenoj umetnosti. A sa njima Soldatovićeva umetnost jeste celovita.
