Autor:Miodrag Kujundžić
Skulpture koje su sada pred nama, u Poklon zbirci Rajka Mamuzića u Novom Sadu, svojevrsna su retrospektiva stilskog interesovanja i opredeljenja Soldatovićevog u poslednjih 15 godina: onog opredeljenja i interesovanja koje sledi, otprilike, za spomenikom žrtvama fašizma u Žablju.
Pogledajmo hronologiju: Žabaljski spomenik, taj simbol vertikalnog prkosa ravnice, je iz 1962. Već 1963. počinje ciklus Beleženje čoveka, ciklus koji, moglo bi se reći, traje do naših dana.
Od početka gotovo opredeljen ka figuri namenjenoj otvorenom prostoru, sa žabaljskim spomenikom kao da kulminira faza vitkih, a kompaktnih skulptura. Iako i posle žabaljskog spomenika još daje dela slična, ona su uglavnom odblesci, uostalom uvek snažni, onog velikog ravničarskog međaša.Da li je vajajući visokonoge rode video kakve su gotovo neslućene mogućnosti unošenja slobodnog prostora u masu statue? Možemo uslovno prihvatiti i skulpture rode za početak, recimo tako, ovazdušenja figura Soldatovićevih. Kada su rezultati pred nama, geneza ne mora uvek biti od presudnog značaja.
Rezultati su u ovom slučaju vrlo značajni.Setimo se izložbe na Petrovaradinskoj tvrđavi 1972. čiji je moto bio ”Ako dođe do rata, odoše ljudi”. Ljudske glave bez očiju, razvaljene lobanje, tela bez utroba, osakaćene životinje, te figure, tada izložene na jednom platou Tvrđave, izražavale su sintezu vajarevog stilskog interesovanja koje traje do naših dana.Tek naznačujući prirodna svojstva figure, svejedno da li čoveka ili životinje, vajar im, u svojoj viziju, omogućuje da počnu živeti životom visokih, a na vetru otpornih biljki: trske ljudskog ili životinjskog obličja to su sada, čiji nemirni pokreti, nepokorne poze, nespokojni trzaji, mogu biti tumačeni ne samo kao uspeh umetnika u osvajanju vajanog predmeta i čarolija privlačnog ispunjavanja prostora, nego i kao izraz nemira i nadanja vremena u kome su radovi nastali.
Život, moguće je i takvo tumačenje, opstaje da nespokojima prkosi, čak i kada se jedinki zlo veliko nanese. Takvu humanističku asocijaciju, u našem vremenu u kome se formi daje ozbiljno preimućstvo nad sadržajem, a misaonost likovnog dela podcenjivački proglašava za maltene isključivo knjišku fantastiku, takvu humanističku asocijaciju u našim danima u jugoslovenskoj skulpturi nameće izuzetno mali broj dela.
