Autor: Bela Duranci

Zanosio sam se idejom da postanem vajar. Od ranije još pamtim „konja bronzanog“, najlepšeg u mom životu. Bio je to prvi spomenik čije sam nastajanje posmatrao: otkriven je u Somboru, 21. jula 1940. godine – Kralj Aleksandar na konju, rad Antuna Augustinčića. Nažalost, postavljenog na visok postament, nisam imao prilike da ga rukom dodirnem, potapšem. Skulpturu rado doživljavam dodirom. Potom ću upoznavati redom spomenike, nizaće se u nezaborav. Poput Meštrovićevih, na primer, ili sugestivni Balzak Ogista Rodena, jedne večeri u Parizu 1967. Poželeo sam više i zato sam sutradan, 10. februara, otišao u Rodenov muzej, gde ima mnoštvo vrednoga. Pored već čuvenih ostvarenja, oduševila me je jedna od njegovih studija r u k u – “La cathédrale, 1908”, kompozicija sklopljenih šaka u molitvu, nalik vertikali monumentalnog hrama.

“Vidim” ih trajno kao neostvareni spomenik uljuđenom biću, koga su r u k e oblikovale da                  postane č o v e k!

Gledajući ruke, kao da sam opet video epizodu u filmskim novostima, nekad omiljenim vestima, koje bismo uvek, sa uzbuđenjem, odgledali u bioskopu pre filma. Često se žurnal pamtio duže od filma, jer je stvarni život prava informacija – vidljiva! Još nam TV ekran nije bio prozor u svet. Tako se meni urezala scena u kojoj nekoliko vajara radi na velikom reljefu spomenika, koji i danas uvek posmatram s ushićenjem. Realizovan je 1950-1952. godine na trgu u Subotici, kao ostvarenje proslavljenog Tome Rosandića. Znao sam da su u tome učestvovali saradnici njegove Majstorske radionice. Među njima je bila i Ana Bešlić, ćerka uglednog komšije, skulptorka iz “naše ulice” u Bajmoku.

Na platnu su ruke koje gnječe glinu, blizak mi je taj neopisivi osećaj. Zato, valjda, uvek nanovo doživljavam prizor viđen u tami bioskopa!Ruke i prsti koji hitro oblikuju, dočaravaju nastanak “žive forme”. Kamera se zadržala duže na šakama jednog od vajara. Potom ću doznati da je on – Jovan Soldatović.Nešto kasnije, 1953. godine, pisac Janoš Herceg (Herceg János, 1909-1995), piše tekst u novinama o likovnoj sceni vojvođanskoj. Naslovio ga je lapidarno a rečito: „Trideset slikara i jedan vajar“.

Te se godine Jovan Soldatović, iz Majstorske radionice čuvenog skulptora, vratio u Novi Sad da bi postao profesor mladima.Skulptura mi, doduše, nije postala profesija ali ću se baviti spomenicima, memorijalnom plastikom nadasve aktuelnom baš tih godina. Naime, skulptura, i ne samo ona, ali prvenstveno spomenična, nesumnjivo međaši puteve civilizacije i traje kao najrečitiji zapis, univerzalan i svakom čitljiv.Nažalost, naše je doba, kratkovidošću moćnika bez mašte, rovašilo vidokrug baš belezima koji su ponajmanje dostojni trajanja. Samim tim, ono vredno pamćenja sve se više nametalo kao izazov promišljanju o zaista trajnim monumentima koji će, možda, „nadživeti” povode nastanka – humanom porukom koja isijava povrh svega iskrenu nameru autora da prosledi ostvarenje u budućnost, nadasve „sazvučjem sa okruženjem“.

Meni se oduvek činilo najvrednijim ono što je nalik „samoniklom”, što kao da je sraslo ili deluje poput segmentno neraskidive ambijentalne celine.Ruke vajara, odnosno modeliranje u glini, za mene su posebno uzbudljiv prizor!Dvadesetog jula 2005. godine, šest i po decenija posle nezaboravne parade otkrivanja spomenika u Somboru, opet pred jednim upečatljivim spomen-belegom, ali na dohvat. Presijava se milovanjem uglačana bronza – znak komunikacije dela i ljudi.

Najimpresivnija potvrda s u š t i n e likovnog ostvarenja. Zaista potresno! Stojimo na rubu parka, autor i ja. Gledamo Đuru Jakšića, pesnika i slikara, u sazvučju sa okruženjem. On, gromada od čoveka, sedi ovamo pripadajući, kao deo prirode, ukorenjen, treperi dokazom da ga deca vole, prolaznici poštuju i svojataju.Jova gleda svoga Đuru, a ja njega; znamo se decenijama, ali sada, kao nikada ranije, „vidim“ čoveka, neponovljivu skulpturu – vajara kao kreaciju samoga sebe.

Šake, kvrgave i venama gusto pomrežene, dugi čvornovati prsti. „Ruke su mu spomenične kao korenje stabala vodom izlokano, il’ kad vetar oduva pesak pa razgoliti arabesku potresnog grča ukorenjenosti“. Priviđaju mi se horizontala i vertikala, posredstvom čoveka uljuđena znamenja nedogleda i nedohvata, na tajnovitoj razmeđi zemlje i neba. Ljudsko biće je u ravnici reper, mera stvari, nalik j a b l a n u, stamenom „menhiru“ jeke spomenične, lapidarnom i raspevanom u isti mah!

Oduvek i zanavek – huka milenijumska – čujna je istovetnim šumom, dok je priroda, skladno ostvarenje demijurga, svakim trenom drugačija. Međutim, nije više ona to što pamtimo on i ja!Možda ga zato mnogi ne razumeju. Ljute ga pokušavajući da smeste njegov opus u pregrade „egzistencijalnog ekspresionizma“ nalik Đakometiju (Alberto Giacometti, 1906-1966). Tumači, naime, ne čuju dijaloge mališana sa nezaboravnim „prirodnim okruženjem“ koje će, kada odraste, prizivati autentičnom leksikom, nalik kreativnoj eroziji, načinu svojstvenom prirodi da gradi nove, razgrađivanjem već postojećih oblika.

Dečak rođen u Čereviću, spoznavao je život doživljavajući Dunav i gledajući ravnicu sa one strane njemu najveće reke. „Ja sam rođen u ravnici i vreme nam je dolazilo vozom. Po njemu smo znali koliko je sati“.- Ako brod ide gore, onda plovi za Beč, ako dole, onda u svet! – objašnjava Jova kako su on i vršnjaci shvatali neke „svetske“ relacije.Dunav je bio „velika voda“, moćna i tajnovita, mrzovoljno raspamećena ali i blještavo izazovna, u zagrljaju sa zracima letnje žege. To je horizontala kojom se može uzvodno i nizvodno, baš kao i širokim sokakom gore i dole.

Nehotice, Jova je na taj način označio i zbirne pojmove „Beč“ i „svet“, jedino znane puteve mašte seoske dece koja žive nadomak obale. Voda koja protiče, opervažena sedefastim milovanjem, bila je ono što će potom biti radio, bioskop, televizija, internet nekoj deci budućih vremena – koja više neće imati „srebrom optočene“ obale čistog Dunava! Naime, školjke, okončavajući svoju zagonetnu misiju življenja povlačenjem u ništa, trajno isijavaju potvrdu životodavne sredine – srebrninom napuštenih kapaka.

Nema više uz obale sedefastog treperenja bezbroj izvrnutih oklopa praznih školjki, ne plutaju vodom debla i granje maštovito oblikovani u nadasve čudesan „živi svet“. Prizorom preovlađuje talog mučnih sećanja, ali i mrlje izlivenog ulja, savremeni neuništivi otpad, naslućuje se otrov u zamućenoj reci.Jedinstvene kreacije prirode, kvašene nekad zvezdolikim iskrenjem, kao da su dolazile iz zagonetne tame iskona da bi proticale u nedohvate, darivajući dečaka na obali riznicom nezaboravnih oblika. On je i samoga sebe doživljavao kao drugačijeg od svega ostalog. Valjda je, zato, često zagledan u sve oko sebe, video i o k r u ž e n j e svoje drugačijim nego ostali. Ono je uvek bogatije i slikovitije za uobrazilju znatiželjnika, jer kreativnoj zapitanosti – da li je predmet podjednako istinit kao i njegova senka? – odgovor je, kao po nekom pravilu – umetnička stvarnost istinitija je od realnosti!„Beč“ je deci poput Jove i njegovih vršnjaka, krajem treće decenije dvadesetog veka, s t v a r n o s t iz priča odraslih o onome što se zbilo ili se svakodnevno događa. Taj daleki grad na Dunavu uzvodno, mnogim kazivanjima bio je ishodište i stecište, vrednosnica takva kakva jeste, svakako dostojna pamćenja. Nasuprot tome, posve „konkretnom“dečaku, bilo je daleko prirodnije da se otisne nizvodno u prostranstva „sveta“, koji je negde postojao i gde je sve zaista bilo moguće.

Doduše, na drugoj strani reke takođe se prostirao izazov mašti, sa mnoštvom uspravnih znakova, posve drugačijih od brdovite riznice doživljaja na dohvatu odmah iza. Na obroncima Fruške gore živela su omiljena „šumska bića“, koja su naseljavala zaumlje, vraćala se u snovima. Dečakovu svakodnevicu pak nadletale su ptice.Srne će se priviđati kao snoviđenja, uvek bliska a nedohvatna. Predeo će na mah postati nestvaran prisustvom gracioznih stvorenja, koja će potom odskakutati u nedogled zastrt uzbudljivom tajnom raskošne šume. Vraćaće se i opet nestajati kao znamenja krhkih želja koje uvek nežno grlimo, iako svesni da su privid. Ponosne jelene koji poput oreola dostojanstveno nose božanstveni dar demijurške zagonetke, dečaci su viđali ređe. Neki će potom odrasti i biti lovci, drugi će sami u sebi, nadalje, negovati metaforu u prizor nadasve potresan. Jer, zna se, jelene prkosne i gorde, vrebaju, ranjavaju i ubijaju. Trofej nad glavom, kao senka neizbežan: njihova je stvarnost do smrti, kako bi, napokon, rogovljem našli smiraj u besmrtnosti nečije zbirke.

To je od pamtiveka sudbina onih jedinstvenih koji nadrastaju ostale! Naravno, tu su i ptice: njih će dečak Jova pamtiti spomenično, jer dok one miruju nad posvećenom lokacijom, uvek su znamenja slobodnog uzleta u nezaborav.Desetogodišnjak je, prirodno, nalazio simbolična značenja svemu oko sebe. Sve oko njega, pa i on sam u središtu zamišljenog, bio je n j e g o v s v e t koji će mu trajati kao poputbina kroz život. Ono najvažnije,biće neosporiva činjenica da ga je taj jedinstveni „svet“ oblikovao samosvojnim i neponovljivim!Godine 1930. porodica čerevićkog obućara preselila se u drugačiju stvarnost, nimalo sličnu prethodnoj. Došli su u nepoznatu, izazovnu sredinu – Novi Sad.

Ipak, nešto je ostalo kao spona – D u n a v! Sada nizvodno, bio je bliži „svetu“, onom koji mu se svojevremeno priviđao. Odjednom, Jova se našao usred grada, ni nalik njegovom Čereviću. Ne zbog ulica koje su zamenile sokake, već zbog gradilišta nikad do tada viđenog! Bio je to posve novi „svet“ u prostoru zvanom „Liman“.Močvarno priobalje, nasuprot Tvrđavi petrovaradinskoj, od polovine dvadesetih pa sve do 1939. godine, predstavljalo je u pravom smislu reči „ljudski mravinjak“. Prvo su nasipane baruštine i oblikovana je trasa novog bulevara, od mosta na Dunavu pa u tkivo varoši. S kraja Dunavske ulice, pogledom se grlio prostor od reke prema gradu. Iza gustih krošnji stabala, u parku sa malim jezerom, rađalo se nešto novo. Nicale su redom nove palate, skladnih ali „sandučastih“ volumena, modernih fasada i jednostavne pravolinijske stilizacije, skromne i svedene dekoracije.Zakonom od 3. oktobra 1929. godine Jugoslavija je bila podeljena na banovine. Novi Sad je postao sedište Dunavske! Početkom tridesetih godina, kada i porodica Soldatović dolazi ovamo, grad već ubrzano raste i povećava se broj stanovnika. Brojna nadleštva, razne ustanove i udruženja, naročito uvećana državna administracija, moraju dobiti smeštaj. Naravno da javne zgrade neće biti oblikovane kao neugledna zdanja. Naprotiv! Niču palate koje će pripadati novom, modernom stilu. Većina građana će taj čudni stil prezirati. Ceniće ga mahom mlađi, u budućnost zagledani stvaraoci, prvenstveno arhitekti. Oni su, tih i narednih godina, veoma cenjene ličnosti, u centru pažnje javnosti, o njima se govori i piše u novinama. Dive im se i oni kojima se njihova ostvarenja ne sviđaju. „Tema dana“ često su građevine tek završene, ljubopitljivo se raspravlja o onima koje se grade, prate se konkursi i čitaju izveštaji sa međunarodnih smotri moderne arhitekture.

Jedanaestogodišnji dečak, naravno, 5. jula 1931. nije baš u toku događaja. On i ne čita novine, pa i nema pojma o tome da je baš toga dana svečano otvoren Dom radničke komore, kao palata „najlepša u kraljevini“. Štampa naglašava da je koštala pet miliona dinara i da predstavlja „skoro savršenstvo savremene umetničke arhitekture“. Nije bio propušten ni podatak kako je Dragiša Brašovan, 1930. u Pragu, na Međunarodnoj izložbi moderne arhitekture, ovim projektom dobio prvu nagradu! No, ono što neće propustiti da vidi dečak Jova, biće skulpture na fasadama.Primetio je on u centru, iznad drugog sprata kitnjaste građevine, gore u nišu smeštenog Gvozdenog čoveka. Nedaleko, na samom početku Grčkoškolske ulice, iznad novopodignute kupole „Srpske banke“, treperio je na suncu Merkur. Ova figura delo je tada čuvenog vajara Đoke Jovanovića (1861-1953). Početkom tridesetih, pa u narednim godinama, nove građevine imaju na fasadama pripremljene konzole. Na ovim postamentima iznenada bi osvanula vajarska kreacija! Pridošlica iz Budimpešte, skulptor i grafičar čudnog imena, Mihalj Kara (1887- oko 1975) vešto radi figure i oblikuje dopadljive reljefe stilizovanih formi. Tu je i Karolj Baranji (1894-1978), vajar, odnosno keramičar, često angažovan u Novom Sadu, Beogradu, Doboju i drugde. U gradu će postati čuven početkom 1938. godine. Tada, naime, stiže vest da su Ivan Tabaković (1898-1977) i on, za izložene keramičke panoe na Svetskoj izložbi u Parizu 1937. godine, dobili Veliku nagradu (Grand Prix). Iste godine izradio je Ikara, monumentalnu skulpturu na fasadi Komande vazduhoplovstva u Zemunu. Naravno, srednjoškolac Jovan Soldatović zapazio je i Radnika veoma poznatog skulptora Tome Rosandića (1878-1958), na već pomenutoj palati Radničke komore. Vajar Rosandić postaće naročito popularan 1937. skulpturama Igrali se konji vrani pred zgradom Narodne skupštine u Beogradu. Ljudi vedrog duha „otkrili“ su u ovim kompozicijama simboliku „od političara zajašenog naroda“. Samo, tada već zvezda na sceni, jeste arhitekta Dragiša Brašovan (1887-1965). Banska palata, građena po njegovom projektu, dominiraće prostorom, a gradnju svakodnevno posmatra mnoštvo dokoličara i ljubopitljivih građana. Ubrzo je počela da „uplovljava“ iz pravca Dunava, kao monumentalna „bela lađa“ ovog već proslavljenog graditelja – na istoj strani nove ulice gde je i Radnička komora sa Radnikom Tome Rosandića. Građevina, „po broju prostorija najveća na Balkanu“, bila je u centru pažnje. Zidana je dve godine i koštala oko četrdeset miliona dinara, pisaće Dan obaveštavajući javnost da će nova Banska palata biti „svečano osvećena“ u nedelju, 24. septembra 1939. godine.

Tada je već Jovan Soldatović položio maturu u novosadskoj gimnaziji. Kao „školarcu“ na odsluženju vojnog roka, sledi mu škola za rezervne oficire u Mariboru. To znači da sin obućara, posle završene gimnazije, nije otišao na studije! Prema tome, nema ni dileme između arhitekture i skulpture. Samo dva dana posle osvećenja Banske palate, već je na pomolu nova senzacija. Narod 26. septembra znatiželjno posmatra postavljanje bronzanog kolosa na postament. Svetozar Miletić se uselio u sam centar Novog Sada. Oblikovao ga je skulptor svetske slave Ivan Meštrović (1883-1962).Godinu dana potom, septembra 1940, demobilisani Jovan Soldatović opredeljuje se za studije arhitekture i odlazi u Beograd.

Jasno, nakon dužeg razmišljanja prevagnula je profesija koja će uz kreativan zamah namenjen duši, donositi novac neophodan za život. Ipak, arhitekte imaju pune ruke posla, vidi se u neposrednoj okolini. Iza njihovog znalaštva, samosvojnosti i svakako očiglednih potreba sredine, ostaće trajna dela, poput, recimo, jedinstvene Banovine, neimara rođenog u Vršcu, uglednika struke nastanjenog u Beogradu, čije će ostvarenje trajati na ponos Novog Sada i cele jugoslovenske umetnosti! No, niko nije gledao malo dalje od vlastitog dvorišta, niti osluškivao događanja u okruženju. Već prethodne godine, pa i ranije, nadvijaju se zloslutni oblaci nad Evropom. Ovde se niko nije uzbuđivao što su nemačke trupe još 2. septembra 1938. prešle granicu Čehoslovačke. Samo godinu dana kasnije „počeće najstrašniji rat svih vremena“ – upozorava dnevna štampa i u Novom Sadu. Ipak, sve se ovde odvija po ustaljenom ritmu: političke čarke su svakodnevna pojava, lideri čeprkaju, svako na svom bunjištu. Neki klikću, obrušavajući se na spomenik koji je postavljen: Dan ga brani 19. novembra 1939: „Miletić nikom ne preti već prema zamisli vajara, gospodina Meštrovića, izlazi iz Gradske kuće“.

Bilo bi smešno da nije svakodnevica ispunjena teskobnom slutnjom kojoj samo dobro obavešteni znaju razloge.Studije arhitekture biće naprasno prekinute. Godine 1941, u proleće, sledi mobilizacija! Nesuđeni „graditelj“ navlači uniformu i u XVII vinkovačkom puku će, kao i ostali, doživeti sluđenost čelnika nepripremljene vojske. Usledilo je nenajavljeno, divljačko bombardovanje, surovo razaranje Beograda, 6. aprila u zoru, a ubrzo dolazi i bezglavo rasulo. Srećom, Jova je uspeo da se vrati u Čerević.Već 25. aprila 1941. godine, donetom naredbom o iseljavanju doseljenika koji nisu imali zavičajno pravo 31. oktobra 1918. na teritoriji velike Mađarske, vlast je prognala brojne stanovnike okupirane Bačke.

Tako je i porodica Soldatović “vraćena“ u raniji zavičaj, u roku od tri dana. Doživela je sudbinu mnogih Srba, Bosanaca, Crnogoraca, Jevreja, Roma i drugih na koje se ta zloglasna naredba odnosila.Opet u Čereviću, deceniju stariji i sa posve drugačijim iskustvom, Jova povratnik iz rata, doživeće nekadašnji „svoj svet“ na drugi način. Frušku goru, ubrzo, naseljavaju neka nova i tajnovita „šumska bića“, koja nisu romantičan svet srna. Umesto umilnog cvrkuta ptica i drugih milozvučnih šumova, inspirativnog žamora prirode i božanstvene tišine, prolamaju se drugačiji zlokobni zvuci. Često se puca, ali ne radi lova! Ginu ljudi a ne gordi jeleni, ulog nije rogovlje već prkos slobodoljubivih koji svesno jurišaju, pale žito, ruše mostove i uništavaju železničke pruge. Sve su češće vesti o hapšenjima, streljanjima, razaranjima, taocima i brojnim iznenadnim smrtima. Potom su stigle vesti o strahotama Novosadske racije i svemu što je prethodilo tom zastrašujućem pogromu.„Svet“ detinjstva naprasno se pretvorio u surovu zbilju permanentno aktuelnog nasilja, strepnje, teskobe, straha i mržnje. Dunav se pretvorio u granicu razdvajanja. Sve je postalo naopako u odnosu na ranije doživljaje u istom prostoru, među ljudima sa kojima se do juče živelo u miru. Možda je sve bilo samo privid? Sumnja i podozrenje odjednom dominiraju svakodnevicom. Čerević, doduše, liči na sebe, ali više nije isti! Kao i drugde, i tu se iznenadno događaju pogibeljne situacije: partizani, pristigli iz šume, u trenu su razoružali žandarmerijsku stanicu 23. marta 1942, i više ništa nikad neće biti kao pre!Jovan Soldatović, „ozračen“ događanjima, postaće saradnik „onih iz šume“. Potom će se, po njihovom nalogu, opet naći u Novom Sadu, sada, u nesigurnim danima, već svestan rizika otpora nadmoćnom okupatoru koji obezvređuje snove a stvarnost pretvara u trajnu moru. U tako nadrealnim „stvaralačkim uslovima“, on se sa nekolicinom ispisnika druži sa Karlom Baranjijem, uglednim vajarom zaštićenim funkcijom predsednika staleške organizacije likovnih umetnika u strukturi nove vlasti. Kolektivni atelje pružao je izvesnu „zavetrinu“ korisnicima. Tu će se Soldatović oprobavati kao budući vajar. Iznedrio je, ovde, pored drugih kreativnih prvenaca, sačuvanu skulpturu Đurica, 1942 – glavu dečaka, gotovo isto tako ljubopitljivog izraza kakav je i sam imao prilikom prvog susreta sa Novim Sadom.Zlata i Karlo Baranji, 6. februara 1975. godine u svome stanu, pričali su o tim danima, zapravo o štimungu koji je vladao. „Bila je to svojevrsna umetnička kolonija – kazivao je vremešan umetnik, prisećajući se – mladi su vredno radili, razgovaralo se o umetnosti. Katkad smo uspeli i posebno da se ugostimo, ako sam uspeo da obezbedim neka „sledovanja“ mimo potrošačkih kartica. Dolazili su Jova Soldatović, njegov drug Boško Petrović, Radmila, posle udata za slikara Graovca, i više drugih koji će posle rata studirati u Beogradu, Zagrebu i drugde, a sada su poznati i priznati umetnici!“Uzgred pomenimo da je taj Karlo Baranji, posvećenik umetnosti, skulptor i dobro znan keramičar, poklonik Ivana Meštrovića, po nalogu vlasti bio zadužen da ukloni Svetozara Miletića sa trga. Brojna umetnička ostvarenja stradala su na taj način i nestala zauvek. Bronzana figura bila je demontirana, očigledno smišljeno sklonjena. Naime, posle rata, prilikom vraćanja na postament, pored skulpture nađeni su svi zavrtnji, dobro podmazani da ne zarđaju i pažljivo zapakovani kako se ne bi rasuli i pogubili.Jovan Soldatović je potom, kao jedan iz ratom trajno žigosane generacije, stupio u specifično posleratno razdoblje! To je doba, danas već zaboravljeno, brzo ispreturano, na više načina vrednovano i prevrednovano do neprepoznatljivosti!U posleratnom dobu, mladom studentu vajarstva, koji je kao svedok prethodno spoznao „potpuno obezvređivanje čoveka–jedinke“, kao jedini oslonac za kreativan, iskren društveni angažman, ostala je samo „vera u lepšu budućnost“!Prema tome, svaka skulptura je spomen-beleg č o v e k u, smeštena u prirodno okruženje. Ona je, naime, jedinstveni hram pod svodom nebeskim, ambijent skladnog – potvrdiće se vremenom – neponovljivog sazvučja! Naravno, to je sazvučje iz onog nekad proživljenog razdoblja, iskustva kada su čovek i priroda bili dostojanstvena celovitost u svetu mašte, bez ikakvih ograda. Takvim stvaralačkim nabojem u sebi Jova se otisnuo na pučinu kreativnih nedogleda, odnosno izazova vremena kojima je i sam pripadao.Pomenutog julskog dana, sada znam, poslednji put smo Jova i ja zajedno, posmatrajući Đuru Jakšića, bili u prostoru trougla označenog Radnikom Tome Rosandića, Belom lađom Dragiše Brašovana i Panjem, glačanim milovanjima, koji liči na slikara i pesnika Đuru Jakšića a uvek mi se priviđa kao lik samoga autora.- Kako znaš datum kada je Dom radničke komore završen? – pita me Jova.- To mi je rođendan – odgovaram i obrazlažem Jovi trougao koji je za mene uvek ishodište promišljanja o tajnovitoj zakonitosti spajanja slučajnih događanja.- Eto, Banovina kao znak studija arhitekture, Radnik – najava formiranja samosvojne poetike pod okriljem neponovljivog majstora Rosandića, Đura Jakšić, na ulazu u park, „modeliran kao panj vodom izlokan ili vetrom razgolićena zavičajnost autora!“ – rekoh.Tamo, na uglu, obuhvatajući pogledom sve tri tačke trougla, Jova se nasmešio i odstojao u tišini, bilo mu je drago da čuje. Razgovor smo nastavili, nakon par minuta, u Galeriji „Bel art“, kuda smo bili pošli iz „Zlatnog oka“. Dan mi se svrstao u dragi đerdan nezaborava. Trajaće u skupini mojih tačaka „zakonitosti slučaja“. Potom, vesti o Jovi saopštavaće mi Jasna, sve do one – telefonom – u subotu, 8. oktobra!Potom smo se okupili na Tvrđavi 12. oktobra. Slučajno, opet je sreda. Kao onda, one julske, dan je divan, sunčan! Ovoga puta bez Jove. Prisećamo se vajara, prijatelja i sada već d e f i n i t i v n o zaokružene umetničke ostavštine! Članovi porodice, ljubitelji umetnosti, kolege i „stanari“ koji su poput njega u ateljeima ove tvrđave snevali i stvarali decenijama! Tu su i neke skulpture Jove Soldatovića, kroz prozore u Dunav „zagledane“.Stojim pred Kerušom (1949), a pada mi na pamet Porodica na suprotnoj strani. Pisao sam o njoj u „Razglednicama“ 1. februara 1980. i opet 5. juna 1986. Kad odem kući, prepisaću sebi nešto od toga, ovde…„Kraj Dunava u Novom Sadu, te po zlu upamćene zime hladnih dana 1942. grad još nije bio izbio na reku. Obala se od nje „branila“ nasipom, ćudima Dunava namenjenim.Nadolazeće crne povorke videle su samo nasip, zatim snežnu belinu i ledeno ždrelo masovne grobnice. Poslednji pogled upućen gradu zaustavljao se na par snegom pokrivenih kuća, uz tlo priljubljenih. Jedna barka izvučena na obalu, zimovala je svojim oblinama kao jedini očovečeni akcenat, svedok. (…)Kakav bi grandiozni spomenik mogao označiti tragičan ulog, pijete živih i poštu žrtvama januarskih dana četrdeset i druge?Srećom, nije se pošlo u „licitaciju“ i odmeravanje. Umetnik, Jovan Soldatović, ponudio je i bila je prihvaćena skulptura Porodica, ljudska intima suprotstavljena uništenju čoveka. (…)Lirskim tretmanom formi ispred robusnog zaleđa, nemog i brutalnog korpusa starih kasarni soldateske, umetnik je ostvario rečitost „ambijentalnog spomen-obeležja“: spomenik je postavljen tako da u vidokrugu, sada gledalaca, izrasta u vertikalu života nad horizontalom protoka, objedinjenim sa zidinama Petrovaradinske tvrđave – poslednjim, beznadežnim „viđenjem“ žrtava.Nenametljivošću, kompozicija podstiče kontemplaciju, inicira misaonu dogradnju obeležja emotivnom saradnjom poklonika nad senima žrtava.“Na Tvrđavi, dok posmatram Srne, setih se da sam aprila 1959. godine milovao Srnu u „reprezentativnoj vili“ na Paliću. Tamo je bila odnesena iz Muzeja, poslali me da inventarišem. Tada sam, prvi put dlanom, komunicirao sa ostvarenjem Jovana Soldatovića! Pitao sam se dok me je prožimao način oblikovanja, kakav je to čovek koji sa toliko nežnosti modelira snoviđenja? Ubrzo, upoznao sam ga, slučajno, baš ovde na Tvrđavi petrovaradinskoj.Među skulpturama, izložen na kraju trema, postavljen je Kentaur (1970). Kao da je od same prirode oblikovan, uz obalu otkriven, a potom p r e p o z n a t kao delo autentičnog umetnika. Mislim da su Kentaur, Don Kihot i Đura Jakšić (1982) najautentičniji izdanci samosvojne loze, nikle u ravnici kraj obale Tise, kod Žablja, 1962. godine. Zato što mu je oblik ishodištem „prirodan“, Jovan Soldatović od samog početka „vidi prostor“ kao deo sazvučja trijade: materijal-masa-prostor. Tragajući za adekvatnim sredstvom, opredeliće se za „trošnost“ gipsa i sargije, što je logičan put do samosvojne, „u vremenu odtrajale“ strukture, što podrazumeva i perforacije, pa i niz drugih izazova u prirodom oblikovanim spomeničnim ostvarenjima.Već pomenuta Srna, doživljavana dlanovima na Paliću, modelirana je u glini na isti način kao i Portret Tome Rosandića, 1952; formom nalik tradicionalnoj, taktilno pak samosvojnim „rukopisom“, damarima podatne gline koja sledi drhtaj osećajnosti autora. Portret zrači poštovanje učenika svesnog uloge omiljenog profesora, Srne su prvih godina nežna bića drhtave epiderme, snoviđenja modelirana u privid stvarnosti.Sa Tvrđave pošli smo nazad u Novi Sad. Da li slučajno, nađosmo se nadomak u oktobru 1971. godine postavljene Porodice. Prošlo je trideset i četiri godine; nekako baš u ovo doba Jova je nadzirao postavljanje. Podsetilo me je to na „Izdajstvo lirike“, Mike Antića (1932-1986), knjigu štampanu u Sarajevu, 1989. godine. Jova mi je, 20. jula,u „Zlatnom oku“, učestalo naglašavao i s t i n i t o s t ovih Mikinih zapisa! Tamo, pored ostalog, piše:„Toliko ličim na Dunav da se ponekad pitam ko se u kome ogleda.Teći punim životom znači ploviti nizvodno sa podjednakom strašću kao i ploviti protiv sebe: stvarati limane i virove, imati kristalne slapove i ustajale ritove, kidati rubove obala i donositi poplave, opadati i rasti, i uvek usrkavati u sebe okeane“. Podjednako svojstveno kako Jovi tako i Miki, slično su mislili i jedan i drugi, obojica posmatrajući „svet“ sa terase Petrovaradinske tvrđave.Ja, znam sada, da mi se „vreme okrenulo naopako“ prvih dana januara 1942. godine. Meni drago biće „ispratio sam na voz“ da bi naredne noći, pod ledom Tise, otplovilo u Dunav, i dalje u sećanje. Potom, Racija će inspirisati Jovu da iznedri Porodicu. Kasnije, meni će Dunav postati međaš. „Opet na voz“, ispratio sam oca septembra 1944. u nepovrat, kao tetka onda za Žabalj; reke od tada teku kao vododelnice između mene i neobeleženih počivališta njihovih. Jova će obalu i jedne i druge velike reke međašiti spomenicima – koji podstiču najdublje emocije. Ne znam zašto, uvek mi se priviđa i treći – Jovin jedinstveni Kentaur. On je simbol neobuzdane brutalnosti, želje i svireposti. Dvojnošću označava vladajuće dejstvo prirodnih sila, nepredvidivost nagona u čoveku. U antici pak kentauri su znamenja mudrosti, smatrani su učiteljima bogova?! Šta je, zapravo, mislio Jova Soldatović oblikujući kentaura, silovitim zamahom, kao u jednom dahu?Razgovaramo Vesna, Jagoda, Sava i ja, potom dolazi i gospodin Latinović. Kroz prozor posmatram moćnu gromadu Petrovaradinske tvrđave. Baš mi je prilika da opet obrazlažem moju opsednutost „zakonitošću slučaja“…- Kao što se uvek zaustavljaš kod Šajkaškog spomenika – reče Sava Stepanov!- Da, od 1966. godine, odlazeći ili vraćajući se na relaciji Subotica-Zrenjanin, ako vozim svoj auto, provedem nešto vremena kod „tri mladića“.Spomen-beleg nedaleko od mosta na Tisi, zaista je od samog početka ishodište mog bavljenja memorijalnim spomenicima: bili su mi izazov, to su i danas. Tim pre što smo živi svedoci kako znamenja, iznedrena da traju večno, prestaju biti simboli, pretvaraju se u znakovlje pored puta, čak su smetnja onima koji su se u njih zaklinjali, podižući ih!U Suboticu sam pošao autobusom u 17 časova. Posmatram ravnicu pokraj puta, u nedogled. Pada mi na pamet, opet, Mika Antić: “ Priču da umetnici, rođeni u ravnici, nose u krvi potrebu da usprave svoj zavičaj, naučio sam napamet. Ima tu nečeg ozbiljnijeg što nema veze s ravnicom, nego sa ličnom sudbinom. Čovek je u sebi viši nego što ume da zamisli“.Narednog jutra, pribeležio sam minuli dan i krenuo da nanovo iščitavam poglavlje Neizvesnost bezumlja, Mikinog „Izdajstva lirike“! Prepliću se njegovi zapisi i misli Jove, sagovornika, komšije, prijatelja.Primećujem Jovinim znakom označen pasus: „Kroz mene, iskidanog, duvaju oluje i godine i, beležeći čoveka, vide dubine prostora koji je uramljen mojim duhom, telom i nadama“.Potom, Mikin zapis: „Evo, odande će izroniti ta tri bronzana orijaša“. Čarda na Tisi, 7. juna 1960. i odmah zatim, Jovinim znakom obeleženi redovi: „Oblikovanje neizvesnog? Za to je potrebno ogromno umeće zagrljaja. Omotavanje obrisa oko gotovih vertikala koje, nevidljive, već postoje“. Naredna strana, opet znak Jove Soldatovića, sada ja sebi podvlačim iste reči: „Skulptura, to je nevidljivost, obučena u očigledno“.Raduje me što sam u ovim zapisima otkrio belešku: Žabaljska skela, rana jesen 1955. Još tada nas je proganjala ideja o spomeniku narodu Šajkaške (strana 79), i odmah na sledećoj, opet: Peške preko starog mosta, januar 1957. Kakav spomenik žrtvama racije na Dunavu? Čitam dalje i tražim Jovine oznake. Očevidno, insistirajući na knjizi Miroslava Antića, prosledio nam je vlastitu i s t i n u ovlaš stavljenom kukicom:„Tamo gde um eksplodira, počinje deljenje nedeljivog. To su te ivice rastanka kad prepuštamo delu da živi sopstveni život. Ono se docnije osili, toliko da ponekad jedva i prepozna svog tvorca. Ali u tome i jeste čitavo oslonište čovekovog poštenja na grotesknu odvažnost i gorku ozbiljnost igre.“ Zaklopio sam knjigu koju su pisala dva nadasve poštena i odvažna igrača, rukom jednoga. Ispraćen sam Mikinim rečima: „Sve me to pomalo podseća na stare moreplovce. I oni su otkrivali nešto već postojeće onima koji nisu imali dovoljno smelosti da se žmureći otisnu u neizvesnost bezumlja“.Spomenik narodu Šajkaške (bez obzira na to kako će se potom „zvanično“ zvati), zamišljen je 1955. godine – piše Mika Antić! Te iste godine, 28. marta u Beogradu bila je otvorena izložba Skulpture i crteži Henri Mura. Za našu sredinu, to je jedinstven događaj. Henri Mur (Henry Moore, 1898-1986) bio je tada čelna figura skulpture, suveren likovne scene, mnogima još nedostupne.
Išlo se u Beograd vozom da bi se videlo trideset i pet skulptura neobičnih oblika i crteža čudnog rukopisa. Neki su čuli i njegovu živu reč, obrazlaganje nastanka formi u sazvučju prirode i autorskog poimanja kosmičke zakonitosti samosvojnog kreativnog sveta. Samo prisustvo u Beogradu takvog stvaraoca, bio je snažan impuls mladim vajarima, i ne samo njima, da se otisnu u zagonetne meandre života forme, odnosno promišljanja nove umetnosti. Potom će se naši stvaraoci svrstavati među poznate delatnike na recentnoj likovnoj sceni.Jovin odnos prema skulpturi, nakon pouka usvojenih u Majstorskoj radionici, nije u raskoraku sa trenutkom! Doduše, on naglašava, pominjući Tomu Rosandića, „sve što sam saznao, dugujem svome majstoru“; no, ono što će potom iznedriti već može pripisati sebi, bez mnogo osvrtanja na žamor uzbuđene scene, izazvan jekom iz velikih centara.
Kasnije, 1965, za tadašnje uslove dužim boravkom u Parizu, Jovan Soldatović će, pored ostalog, razložnim smatrati pominjanje i Henri Mura, odnosno Osipa Zadkina (Ossip Zadkine, 1890-1967). Prvi mu se činio značajan zbog sazvučja sa prirodom, drugi zato što je, poput njega samoga, bio veoma angažovan. Naime, Soldatović bitnim smatra društveni angažman umetnika! Zadkinov Spomenik porušenom Roterdamu (postavljen 1953), primer je stvaralačkog angažmana, jedinstven ambijentalni, komemorativni spomen-beleg. Đakometija nije pominjao. Međutim, sličnost je često naglašavana! To je Jovu Soldatovića ljutilo, s pravom!Naime, pisac knjige „Umjetnost danas“, Edvard Lusi Smit (E. Lucie Smith), koja je i kod nas prevedena 1978. godine, piše:„U neposredno poslijeratnom Parizu, ‘neuhvatljivost’ Giacomettijevih figura biva upoređivana sa suštinskom ‘neuhvatljivošću ljudskog iskustva’, koju propovijedaju novi filozofi egzistencijalisti poput J. P. Sartrea. Ako je to bilo zakonito (Giacometti se čvrsto vezivao prijateljstvom s predstavnicima egzistencijalističke grupacije), bilo je zacijelo manje zakonito, uspoređivati ove skeletične likove sa bijedom i općom depresijom poslijeratna opstojanja, poglavito s izgledom čeljadi koja je preživjela zatočeništvo u koncentracionim logorima u Njemačkoj. Usporedba je ipak učinjena. Giacomettija, dakle, kao jednog od najosobitijih umjetnika, počeli su smatrati simbolom jedne nove, humanističke koncepcije: humanizam sa žarišnom točkom nad problemom društvenoga zla.“Lusi Smit ističe da su ove „tanahne skulpture imale vrlo masivnu osnovu koja isticaše dojam udaljenosti i otuđenja spram gledatelju.“Drugi autor, Raul-Žan Mulen, još ranije u knjizi „Đakometi, skulpture“, objavljene u Beogradu, 1965, kaže: „…između 1948. i 1950. grupiše ličnosti, nepomične ili u pokretu. Mesta su prostori ograničeni postoljem, gde se ljudi ne poznaju i mimoilaze, velikim i jednakim koracima, zarobljeni u svojim položajima, ispunjeni samo svojom samoćom. (…) Oni stoje opčinjeni nekim nepostojećim horizontom, prikovan i za tlo nogama koje su suviše teške da bi se pokrenule.“Naravno, to su samo spoljašnje, vidljive oznake razlika. Suštinske nisu ni bile važne onima koji su isticali sličnost na štetu Soldatovića. Površnim gledanjem oni nisu uočavali značaj napuštanja ustaljenih proporcija ljudske figure, zanemarili su vertikalu Jovana Soldatovića, primerenu vojvođanskoj ravnici, odnosno agresivnu modelaciju sučeljavanja neotradicionalizmu skulptorske prakse kod nas. Soldatović je Beleženjem čoveka ponudio program upozoravajućeg kreativnog angažmana. On je doživeo surovo obezvređivanje čoveka-jedinke, spoznao egzistencijalnu ugroženost, a vidi i razloge teskobe na vidiku označenom atomskim pečurkama, nadigravanjem moćnih. Njegov lični „egzistencijalni ekspresionizam“ jeste kreativna poetika umetnika ovoga podneblja, koji je već u ranom detinjstvu „ozračen“ simbolikom karakterističnom za ove prostore i vetrometine istorijske, čitljivom za višenacionalni živalj, izmešan ali i homogen usudom čemernim. Čuvena Vojvodina, Miroslava Antića, koju je nenadmašno kazivao sam autor, prvi put je objavljena u „Dnevniku“, 29. novembra 1950, kako mi to reče Mika telefonom, 15. jula l985. godine. Narednih godina, slušali smo Miku kako istu „miluje“ karakterističnim glasom nalik toplom i rapavom dlanu seljačkom; govorili sami stihove; učestalo čitali:

Vjeruju vo jedinu i vo jed i vo inu
ravnicu – mater moju i zapljuvanu i svetu,
tu Vojvodinu u soli, u hlebu i u vinu,
i ne verujem joj, veru joj njenu i krv joj somotsku i prokletu,
a slepački joj se molim dok mi na usni rđa i rže i miriše
blagoslovena kao pričest i zrno aprilske kiše
i dok me kolje pod grlom njen dah ljut kao vile,
…
To, dabome, nije svet Đakometija, već omamljujući talog kolektivnog zaumlja ovdašnjih žitelja, gorak i blagorodan, kako kad, poslednjim ratom uzmućen, izmenjen do neprepoznatljivosti. Iz njega, nesumnjivo, može da nikne samo dostojanstvena vertikala humane nade, čovek-jablan kao znamenje umetničkog angažmana skulptora Jovana Soldatovića.Naravno, ako su on i Mika na Žabaljskoj skeli, rane jeseni 1955, razmišljali o spomeniku narodu Šajkaške, nije isto kao kad Đakometi kaže: „Na ulici, u kafani, ljudi me čude i privlače više nego ma kakva slika ili skulptura. (…) Ljudi se stalno skupljaju i rastavljaju, zatim se približavaju, da bi mogli opet da se sastanu. Na taj način oni stalno stvaraju i neprestano menjaju žive kompozicije, neverovatno složene. Sveukupnost tog života ja želim da uhvatim.“
Daleko je bliže načinu razmišljanja Jove Soldatovića, izvorište kreativne poetike Henri Mura, koje baš upečatljivo tumači Josip Depolo(1919-2000), likovni kritičar, na vest o smrti jedinstvenog skulptora: „Danas pouzdano znam iz kojih je izvora crpio Moore snagu kojom je razorio tradicionalnu skulpturu: bio je to rudarski bazen njegovog Yorkshire-a, bilo je to ono crno i rupičasto kamenje njegova detinjstva
koje je ‘prenio’ u svoju skulpturu. Bez vlastitih izvora nitko nema šanse u umetnosti. (…) Respektirajući materijal, što se smatra vrhunskim načelom nove skulpture, Moore je nepogrešivo slijedio oblike svog jorkširskog ambijenta i nije mogao pogriješiti i zamijeniti ih za druge oblike. Tek s ove čvrste točke mogao je krenuti dalje i nadahnuti se arhaikom i kiparstvom primitivnih naroda (…). U svojoj skulpturi, tom ‘razbacanom kamenju na obalama modernog kiparstva’, sa savršenim sluhom za oblik, Moore je besprijekorno spojio iskustva klasične i nove skulpture u nenarušivu cjelinu.“Jovan Soldatović je i te kako imao čvrstu tačku! Posle studija, nakon „ozračja“ neponovljive Majstorske radionice, on se vratio detinjstvu, zavičajnim ishodištima, te iskustvu ratom kontaminiranog, posleratnog aktiviste. On na Žabaljskoj skeli 1955. već raspolaže osobenom poetikom ekspresivog gesta svojstvenog temperamentu prgavog i osećajnog zanesenjaka. Njegov Dečak sa lanetom, 1953, taman će porasti da se sa vršnjacima uspne na žabaljsku humku, kao jednu od tri simbolične vertikale, koje će i s i j a v a t i daleko složenije i trajnije poruke od zvaničnog povoda skvrčenog u jedan događaj. Vajar je te 1962. godine, označio trenutak prodora slobodne forme u vojvođansku skulpturu, ali Jova Soldatović je tada „osvojio“ i pravo na slobodu osobne kreacije i vlastito tumačenje bliske i dalje prošlosti žitelja ovog prostranstva, bremenitog ne baš blagorodnim sećanjima na „munje i gromove“ prošlih vremena. Šajkaški beleg, već u začetku, nije spomenik samo borcima Šajkaškog odreda, izginulim u okršaju kod Pustajićevog salaša, 4. januara 1942. godine. Sa partizanske tačke gledišta, tada, sukob je čak bio „uspešan“. Odred je nadmoćnom protivniku naneo teške gubitke, izgubivši samo osam boraca. Spomen-beleg bi se, znači, mogao smatrati znakom trijumfa. Međutim, sam događaj pokrenuo je i druga zbivanja. Istoričari beleže da je odred uspeo da se iz obruča probije: „U toku noći, u manjim grupama, borci su se razišli u sela, gde je neprijatelj otpočeo masovno uništavanje srpskog stanovništva na području Šajkaške.“ Nameće se, međutim, pitanje: Koji je već to put u toku istorije da stradaju nedužni, ne samo žitelji Šajkaške?
Svojevremeno, Šajkaški spomenik koncipiran je tako da se posmatra s onog starog puta kojim su prevoženi taoci do Crne ćuprije na Tisi, njima namenjenog groba.Tri vitke figure, levo na horizontu, bile su nalik jablanima izraslim u moćne samotnjake nad ravnicom. Približavajući se putem, koji baš i nije bio predviđen za velike brzine, doživljaj je bio jedinstven: oni su rasli poprimajući sve više izgled miroljubivih figura željnih druženja. Raširenih ruku, iščekujući posetu živih, bili su potresna znamenja mira, nikako ratnici, ponajmanje „pobednici“. Starim putem žabaljskim, putovalo se pod opterećenjem uspomena i zapitanosti. Mimohodom odavana je pošta žrtvama na isti način kako su to činili namernici u susretu sa drevnim krajputašima. Kada je Jova Soldatović iznedrio Šajkaški komemorativni spomenik, ni deceniju posle Zadkinovog Memorijala razorenom gradu Roterdamu, zapravo je bio nastao gotovo identičan ambijentalni spomen-ansambl nad ravnicom! U Holandiji, maja 1940. godine, nemački bombarderi su uništili čitave delove grada. Zadkin je u opustošeni ambijent komponovao potresni oblik, figuru zgrčenu u krik gnevnog protesta. Soldatović je u ravničarski ambijent beskraja za sva vremena hteo da usadi znak dostojansveno-uspravljenih žitelja Šajkaške golih i tako rasterećenih od bilo kakve dnevnopolitičke navijačke strasti. Zadkinov ekspresivno modeliran čovek proklinje, svestan da je bespomoćan. Soldatovićevi mladići, kao samonikla vitka stabla u sazvučju sa okruženjem, traju gordo kao deo prirodnog reda stvari. Oni su i sami poput beočuga, ravnopravni u tom kolopletu celine, ranjavani munjama, nagrizani vetrovima, stameni i ponosni, uvek u sprezi sa životom. Kao i već pominjana srebrnina školjki, njima se ptice gnezde u nedrima; ona ista poetična bića detinjstva, znamenja slobodnog uzleta u nezaborav. Dečak je odrastao, ali tri decenije potom, surovim iskustvima prožet, i te kako pamti žustre damare toplog srca na dlanu, kada je treperave ptičice vraćao u okrilje doma pod strehom.Šajkaški spomenik je čudo, jedinstven ambijentalni spomen-ansambl, po tome što je u ravnicu usađeno d e l o: životom forme odeven nezaborav detinjstva, skulptura (kao) nevidljivost, obučena u očigledno!Meni je spomenik, takođe, nezaborav detinjstva. Drago biće koje sam ujutro ispratio na voz, u noći istoga dana, sa ostalima, sprovedeno je do Crne ćuprije!Četrnaestog aprila 1986. pisao sam „Razglednicu“, i pored ostalog napisao i sledeće:Izduženog trupa, tankih udova i malih glava, ovi ljudi deluju viši, iako su već preko pet metara visoki. Suprotstavljeni su nepreglednoj horizontali pejzaža, te izrastaju u znake.„Svojevremeno, bio sam svedok – beleži Stevan Stanić – kad je jednom od tri mladića odjednom zapevalo srce. Zapevalo kao živo i zalepetalo krilima. Bilo je to najpoetičnije srce na svetu.“Tri mladića sa „najpoetičnijim srcima na svetu“, poput gromom šibanih stabala, tornjeva, jablanova, ili đermova, zaboli su se u nebo nad ravnicom 1962. u žabaljskom ritu nadomak Tise.
Bio je to spomenik, nesumnjivo međaš autentične memorijalne plastike namenjene ravnici. Intuicijom umetnika vezanog za ovo podneblje, koji zbori kroz ostvarenja sa simboličnim značenjima zapretenim u psihi i dalekim iskustvima žitelja ravnice, Soldatović je iznedrio vrhunac svoje kreativnosti.Afirmišući egzistencijalnu vertikalu ekspresionističkim tretmanom forme,svodeći dostojanstvenom pantomimom trojice mladića protestni krik u kontemplativni beskraj horizontale, ostvario je kontrapunkt – magiju univerzalnog humanog znamenja, uprkos regionalnoj posebnosti.Spomenik u beskraju, daleko od ljudi nalik krajputašima, naglašava trajnu vezu života i smrti, pijetet i ponos čoveka.Ptice su potvrda prisustva ljudi.Dok prilazim ovom jedinstvenom spomeniku, one izleću iz gnezda u ranama, spokojno čekajući na granama okolnog šipražja da čovek obavi nemi dijalog sa svojom prošlošću. Vratiće se one u gnezda odmah, iskustvom poučene, očekujući ponovna sretanja …Šajkaški mladići, danas bivši spomenik, „oglodan“ i bez dnevnopolitičke aure, nalik je obezvređenom predmetu, kao uz obalu zaustavljen plutajući trag života u nezaustavljivom protoku civilizacijskog hoda. Baš tim „vetrovima istorije“ razgolićenim iskonskim stidom skrajnutog znamenja, on izrasta u autentičan znak „života forme“ – znamenje je stvaralačke slobode!Posve prirodno, ubrzani hod u sutra, izdigao je ravan novog puta horizontalom nove funkcije obezvredivši vertikalu kontemplacije! Zadihano hrleći drumom, u nadi da ćemo i sadašnjost u žurbi pregrmiti kao ružan san, ne primećujemo spomenik koji je sve više priča o nama samima. Rastakanjem memorije i površnim poimanjem značenja spomenika, prepuštamo se eroziji. Tako ispražnjenima, da li će ptice ispuniti grudi cvrkutom ljudske nade u nova sretanja?Skrajnuti Šajkaški spomenik, s novog puta posmatran, utonuo u nekadašnji rit žabaljski, druguje sve više samo sa pticama. Nalik je znamenju davno prošlih dana, koje poput arheološkog nalaza niče iz slojeva zaborava, nudeći novo, temeljnije, dublje iščitavanje umetničke poruke! Uostalom, spomenik je autentično umetničko delo i povrh svega, svedok koji zbori o savremenicima njegovog nastanka. Kao da je slutio, Jova je svojedobno oznakom prosledio: „Ono se docnije osili, toliko da ponekad jedva i prepozna svog tvorca.“ Bitno je, međutim, da mi koji smo delo ispratili od nastanka u neizvesnost opstanka, prepoznamo njegovu postojanost uprkos ideologiji koja je svojevremeno nametnula vlastite razloge a potom, preoblikovana, pokušala da ospori stvaralački zanos „deljenjem nedeljivog“!Šajkaški spomen-beleg, nesumnjivo je izdržao probu vremena, potvrdio se kao trajno, sveobuhvatno umetničko opredeljenje autora koji je delovao u sazvučju sa recentnim strujanjima umetnosti svoga doba; čak se i sebi svojstvenim kreativnim činom suprotstavio diktatu dogme, potpomognute manipulisanim populizmom. Nastao je kao zaista drugačiji, 1952. godine, nesumnjivo, neobičan primer memorijala, nikako jedan iz ešalona sličnih.Zaslužio je stoga blistaviju sudbinu kao jedinstvena spomenična baština ovih prostora. Prvenstveno, kao autentična kreacija prepoznatljivog stvaraoca osobene poetike, samosvojnog izraza, odnosno sazvučja autora i javnosti zabrinute raskorakom zdrave pameti i ekologije. Danas je ekologija daleko aktuelnija kao problem nego u vreme oblikovanja tog jedinstvenog ambijentalnog belega saživljenosti čoveka i okruženja. Zalazeći učestalo u spomenični prostor, uspinjući se do „tri jablana“ na tumulusu, iskreno zadivljen, stvarno potrešen koegzistencijom pijeteta i vitaliteta, doživljavao sam ravnicu kao najprimereniji h r a m za poimanje cvrkuta, predigre milenijumskog šuma demijurške tajne. Sklad je nestao, ali beleg traje nalik uskličnicima koji upozoravaju, ćutljivi poput menhira iz neolitika – izazovnih tajnom nastanka i opstanka!Uputno je vratiti se na sam početak šeste decenije prošlog stoleća, pre dolaska Henrija Mura u Beograd, kada uprkos društvenoj klimi niču samosvojne poetike naših vajara. Da se poslužim samo primerom dva prgava Sremca: prvog rodom iz Čerevića, drugog iz Platičeva. Prvi vitak, drugi kvrgav, modelirali su glinu kao da uvek autoportrete stvaraju. Prizivali su život forme, osluškujući autohtone damare gline, sledili zakonitost njenog bokorenja u zajedništvu sa vlastitim temperamentom. Jova Soldatović, ranije mališan, godine 1953. je Dečak s lanetom, ižđikao u prepoznatljivost autentičnog vajara. Matija Vuković (1925-1985), već je 1952. godine Ranjenik, da bi se 1958. opet obznanio kao As, omalovažavanjem nagrižen tragičar naše likovne scene. Jovin pak Mladić 1959. darivaće svoj lik budućim šajkaškim mladićima.Znalac materije, dr Lazar Trifunović (1929-1983), na Prvom skupu vajara Jugoslavije, 1961. godine u Valjevu, govoriće o problemima savremenog jugoslovenskog vajarstva. U svom izlaganju, pored ostalog, naglašava:„Savremenom vajarstvu je pripala odgovorna istorijska uloga da rehabilituje celu disciplinu, da pokaže da u njoj postoji ozbiljniji „duhovni napor“ a ne samo mehaničko prenošenje prirodnih zakona.“Govorio je i o „prostornom jedinstvu“, tada u vreme devalvirane memorijalne skulpture, svedene na sredstvo za podgrevanje novog mita. Prizivao je profesor Laza Trifunović kreativnu znatiželju, baš u trenutku sukoba figuracije i apstrakcije, izazvanu, naravno, konjunkturom tradicionalne čitljivosti i teatra patetične gestikulacije, još i petokrakom označenih junaka nedavne prošlosti. Čak i među vajarima nije bilo baš popularno „stvaralačkom znatiželjom“ remetiti lagodan put do premije i ugleda u okruženju moćnih „komiteta“.Istakao je „masu i taktilni senzibilitet“, nametao je promišljanje sazvučja mase i prostora, ukazao na činjenicu da „snaga mase stoji u srazmeri sa prostorom“, odnosno „prostor živi u samoj skulpturi, gde zamenjuje masu i postaje aktivni faktor modelacije“. Razmatra tendenciju „rupa“ u masi. „Nije potrebno objašnjavati – kaže – kako jedan likovni elemenat, kao što su rupe (problem praznog), može da izraste do dubljeg magijskog ili metafizičkog simbola …“Posebno je akcentiran materijal, „u vajarstvu sredstvo, sastavni deo izraza, mogućnost skulptora da formuliše svoje ideje i emocije, da ih pretvori u vidljivu celinu.“Stiglo se, tako, do osnovnih fenomena: mase-prostora-materijala! Kao završnica, nameće se rečenica:„To što je u skulpturi umetnost, zavisi od lične interpretacije ovih osnovnih elemenata: od umetnika i njegove prirode, i proširio bih to – od sadržine.“Samim tim, izbor forme, materijala i svega ostalog što čini delo, određuje ništa drugo do unutrašnja potreba, kao jedini, nepromenljivi zakon kreativnog angažmana! To je ono „nevidljivo“ a najbitnije na putu do isijavanja sadržine skulpture.Forma i sadržina su sinonimi! Sama forma je materijalne, odnosno idejne prirode. Prvo, forma u prostoru, masom i materijalom, taktilnom i materijalnom strukturom, izaziva dejstvo svojstveno primarnim strukturama. Potom, kao znak ideje, zrači osećanja, izrasta u simbolično. Idejna priroda, prema tome, takođe je trijada: predmet-stvarnost-simbol (asocijativna vrednost oblika).Predmet, zapravo stecište forme i sadržaja, svojedobno figura, poznat je i kao simbolična naznaka ljudskog. Sve u svemu, nije uslov egzistiranja skulpture „jer su njeni ciljevi idejno-plastičnog (neliterarnog)karaktera“. (L.T)Spomenik, bio on antropomorfan – koji pripada reprezentativnoj umetnosti, odnosno prezentativan, kao arhitektonska metafora ili primarna struktura, podjednako je umetnička stvarnost.Ona je pak, kao s t v a r n o s t, sve ono što biće umetnika ostvari. Jer, umetnost nije ništa drugo do individualni čin, određen složenošću umetnikove prirode.Simbolička vrednost umetničkog ostvarenja je nadasve razuđen p r o c e s koji mora da aktivira i posmatrača, njegovo iskustvo i znanja, da bi podstaknute asocijacije „nevidljivo zaodenule“ u slojevit nezaborav doživljenog dela.U reprezentativnoj skulpturi tematski je sloj značajna predrasuda o „čitljivosti“. Prezentativna forma ili primarna struktura, obično zvana „apstrakcija“, bliža je ljudskom biću neopterećenom konvencijama. Uostalom, megalitske građevine, dolmeni ili, na primer, Stonhendž, odnosno ribolika obličja Lepenskog vira, bilo kao primarne strukture u koje može da se uđe, odnosno kroz njih prođe, ili isijavanjem simboličkih značenja, bili su čoveku bliska – t a j n a. Zapravo, ljudi su njoj podarili autoritet vere! Oni su se, sa strahopoštovanjem zagonetnog i nedokučivog demijurga, uzdigli u nedohvat do te mere da su kolektivnim zanosom i sami domašili nadčovečansku moć nalik demijurškoj, nama prosledivši – milenijumima zastrtu tajnu uljuđenih napora. Svakako, i tajnu čovekove kreativnosti.Šajkaški spomenik, iako pripada reprezentativnoj umetnosti, uspešno je preobrazio t e m a t s k i sloj u otvorenu šifru značenja i tako se približio opštosti prezentativne skulpture – napisao sam 1981. godine – a sada, svedok sam kako se on „osilio“ i posve osamostalio! Skrajnut, sve je više nalik „primarnoj strukturi“, zaboravljenoj u vremenu i prostoru. Podstiče zapitanost; suprotstavlja se kratkom pamćenju isijavanjem samosvojne poetike autentičnog stvaraoca; svedoči o zapanjujućoj ravnodušnosti društva prema umetničkoj baštini. Istovremeno, rečitom umetničkom porukom svrstava se u red suverenih belega, nalik arhaičnim oblicima menhira, dolmena, stećaka i megalita bez naglašenog tematskog sloja. Kod Žablja, znači, postoji ambijentalni spomenik jedinstven u svojoj vrsti i kao takav neponovljiv; rasterećen tutorstva sada je vanvremenski humani znak! Što se više u vremenu odmičemo, on je sve provokativniji razgolićavanjem mentaliteta sredine koja ga je iznedrila i odbacila. Samo od sebe postavlja se pitanje iskrenosti, odnosno dvoličnosti, onda i sada! Postao je dokument vremena krcatog protivurečnostima, znamenje je potresnog međusobnog prožimanja čoveka i okruženja.
Tek sada, očigledno, otkriva nam se svojevrsna poetika umetničke stvarnosti vajara Jovana Soldatovića: priroda kao izvorište i stecište recentnog kreativnog angažmana „zavičajne ukorenjenosti“, ali i sveobuhvatnog, trajnog sjaja života forme.Identična stvaralačka groznica u kontinuitetu trajaće i dalje. Porodica (1954) će biti dobitnik prestižne „Politikine nagrade“ 1958, a vitalitetom za jednog člana uvećana, biće postavljena na obalu Dunava, oktobra 1971. godine, deceniju posle „Šajkaša“. Ona neodoljivo asocira na čokot grožđa koji se grana uz trem porodičnog doma, poput loze uz prag predaka posađene, čijim će se plodovima sladiti naredne generacije u nizu – ako u tome ne budu sprečene. Kompozicija koja se razlistavala u znamenje porodičnog života, ocrtava se na pretećoj pozadini monolita sile, znakovlju bezimenom i krutom, surovom i ćutljivom. Opet, jedinstven, neponovljiv ambijentalni beleg, kontrapunkt koji će trajnom jekom biti uvek aktuelan!Žurbom da se u ime života zatru i otklone tragovi mučnine, mnog m autentičnim prostorima istorijskih događaja brisana je aura posvećene lokacije. Čoveku je imanentan nagon zaborava! Tako je život jači od smrti. Međutim, autentični prostori, to se zna, isijavaju posebnu energiju koja prožima čoveka u nemom dijalogu sa prostorima ljudskog stradanja. Baš Soldatovićeva Porodica, svojedobno je kritikovana kao mali „neugledan spomenik u odnosu na stravičnost pogroma“. Prepotencijom onih koji pravo da „znaju“ ostvaruju sa pozicije moćnih, mnogi rečiti prostori zauvek su uništeni megalomanskom blagoglagoljivošću skorojevića u problematici memorijalne plastike.Stratište na obali Dunava nije moglo ostati segment izvan urbanog tkiva grada na reci. No, Porodicom je prostor o z n a č e n: poslednje viđenje žrtava, odnosno Dunav – stariji i mlađi u isti mah od svih ljudskih znakova – pretvoren je, sa znamenjem soldateske, u slojevit prizor neponovljivog memorijalnog ambijentalnog ansambla. On je po sebi monument, vanvremenski i sveobuhvatni humani znak stradanja bespomoćne jedinke u divljanju čopora, objedinjenog demagogijom.Kompozicija Soldatovićeva je znamenje ljudske intime, nukleus uljuđivanja vrste. Od porodice, zapravo, kreće život jedinke, svest da je deo uređenog društva, temeljenog na pravilima. Racija je pohod protiv…, znači mera koju preduzima bezdušna sila, sinonim za čopor, odnosno ostrašćenost – krvoločni nagon imanentan samo čoveku kada se preobrazi u suprotnost samoga sebe. Dunav je m e m e n t o, oduvek i zanavek, nemi svedok postojanosti mučnine koju izaziva učestalost ljudske ostrvljenosti.
Porodica n a s u p r o t stihiji!Spomenik je „mali“ po dimenzijama, upečatljiv životom forme u sazvučju sa duhom vremena i recentnim kretanjima u oslobođenoj kreaciji, izvan šablona koji se nameće. On je, očevidno, izazovan za čoveka spremnog na dijalog sa slojevitim znakovljem, posve novog pejzažnog ansambla, nadasve bliskog Jovi Soldatoviću, potresnim sazvučjem prirode i kreativnosti ljudske – koje se u trenu izrodilo u znamen sramote civilizovanog bića.Na obali, nedaleko od Porodice, čini mi se da čujem šapat, razaznajem reči „…ko se u kome ogleda…,“ sveukupnost u pojedinačnom, ili obratno? Da li je vajar, za koga znamo da je zapitano promišljao Dunav, slutio da je prizor, poput senke, neodvojiv od naših savesti, trajni ožiljak na poimanju bogatstva različitosti svima nam znane istorijske vetrometine? Takva su promišljanja i s h o d i š t e zaista neponovljivom ambijentalnom belegu ljudske patnje, koji nadrasta razlog sveobuhvatnom humanom simbolikom, na ovoj dostojanstvenoj horizontali koja podstiče čovekovu zapitanost „uzvodno“ u slojeve svima zajedničke prošlosti, odnosno „nizvodno“, u predele gde sve postoji, možda čak i opravdanja za ljudsku nadu. Dunav je, naime, sve više nalik na veliki sokak gde se sreću ljudi dobre volje, okosnica evropske misli i zajedništva u miru!Jovan Soldatović, to je činjenica, hodao je vlastitim putem zabrinutosti, gord i opredeljen prvenstveno za čoveka kao beočuga prirode! Prirodno je stoga da je u Grupi „Prostor 8“. Godine 1957. ona dokazuje – angažmanom – značaj vajarskih ostvarenja u prostorima bliskim čovekovoj svakodnevici. Jova Soldatović, nadasve revnosno, skulpture smešta i u prostore koji zrače objedinjavajuću magiju udruživanja.Dođe li rat – odoše ljudi, 1972, izložba je, ali i nešto više! Te godine u pejzaž su prosuti volumeni humanog izazova, iskazan je tako stav a k t i v i s t e, da ne kažem i vizionara.„ … Kroz mene, iskidanog duvaju oluje i godine …“ – poput jeke odzvanja – Beleženje čoveka, simbiozom predmeta, stvarnosti, simbola!Predmeti su čovekoliki. Poput oblutaka kroz vreme su kotrljani dok se nisu i sami „oljudili“, asocirajući l o b a n j e! One su, oduvek, zagonetna, provokativna znamenja tajne: Kako su i zašto postale to što jesu? Šta je pohranjeno u talogu, memorisano u slojevima što skrivaju razloge, koji su ih od samosvojnih jedinki preoblikovali u potresno, univerzalno znamenje konačnosti – p r e d m e t!Ti predmeti su modelirani sargijom i gipsom. Prepoznajemo ih, ali oni nas neodoljivo podsećaju na volumene u vremenu odtrajale, e r o z i j o m u prirodi razjedene, sve do prizora nasilja nad lobanjama! Ovaj materijal, zapravo isijava mistiku postojanog u trošnom, asocira na prolaznost i trajnu jeku dijaloga sa prirodom oko čoveka i u njemu samom. Oblici, pamćeni kao jedri, transformišu se u oporo znakovlje ostataka koji poprimaju nova značenja u smislu prirodnog reda stvari – kruženja. Oblutak sugeriše podatnu mekoću oblog, odnosno zrači granitnu postojanost strukture u isti mah. Soldatovićeva ostvarenja „ravničarskog porekla“, potresnim izgledom forme razjedene u privid, jekom života u zagonetnoj strukturi opne, neočekivanim taktilnim ugođajima spleta pomenutih materijala, odnosno prazninama dočarane ispunjenosti, permanentno, kreativnom zapitanošću, tumače jedinstvo predmeta i njegove senke.Umetnička stvarnost, nesumnjivo autentičnog vajara, zapravo svima nam je zadata: panonska melanholija i prgavost temperamenta, pokorno pognute glave ali prkosnog pogleda, upornih neimara i rušitelja uzavrele krvi, blagorodnog i prevrtljivog neba, berićeta i krajnje oskudice u moru hleba, jeste raskošna z b i l j a zavičaja, markirana Dunavom. On nas spaja i razdvaja, nadahnjuje i straši, podseća i usmerava. Inspiriše!Sva druga prostranstva međaše kamene gromade, nama je blato dar i kletva jednako. Temelj samosvojnog „sveta“ – koji niče, bokori se, dozreva pa strada, traje, živi ili se obnavlja u zaumlju pohranjenom energijom istrajavanja, e r o z i j o m kao znakom raspoznavanja.Potom, u svemu tome, razlistava se simbolika. Prepoznatljivi oblici i bića, oduvek isti i stalno drugačiji, upečatljivi i nadaleko vidljivi, šumom i vodom zaklonjeni, u živima naslućivani, i živi u odavno pokojnima. Poput sunca i godišnjih doba odlaze i vraćaju se, pojavom svojom najavljuju značenja! Usmeravaju život, budućnost čine izvesnijom a prošlost upamćenom. Tu su okolo nas, ili su bili, a sada su privid. Potresna drama rađanja, življenja i umiranja, ovaploćena egzistencijalnim nadigravanjem čoveka i prirodnog okruženja od davnina, predstavlja s c e n u Soldatovićevog egzistencijalnog ekspresionizma. Taj i takav „teatar življenja“ ispunjen je beskrajnim obrtima i zapletima, porazima i pobedama, koje su oduvek samo i l u z i j a završnice raskrinkavane novim počecima.Jovan Soldatović nije imao potrebe da u nečem drugom i sebi stranom, otkriva izvorišta kreativnog angažmana. Strastveno doživljavanje svega što mu se milom ili silom nudi ili nameće, tu i sada, od spoznaje sebe u okruženju do samog kraja, jeste njegov egzistencijalni ekspresionizam, življenje „iz sve snage“, neumorno, čak i „deformisano“ u ekspresivan izraz poetske groznice, slobode bez ograda u iskazu kreativnom.Žan Pol Sartr (Jean Paul Sartre, 1905-1980), tumačeći „čovjek je slobodan, čovjek je sloboda“, kaže: „To je ono što bih želeo da izreknem govoreći da je čovjek osuđen da bude slobodan. Osuđen, jer nije sebe stvorio, a ipak, inače, slobodan, jer je, jednom bačen u svijet, odgovoran za sve što čini. Egzistencijalist ne vjeruje u moć strasti (…) On misli da je čovjek odgovoran za svoju strast. (…) On, dakle, misli da je čovjek lišen svakog oslonca i svake pomoći, osuđen u svakom trenutku da iznalazi čovjeka.“Prema tome, s t r a s t Jovana Soldatovića je njegov gest, prepoznatljiv stvaralački izraz usmeren ka „iznalaženju čoveka“. Jer, samo čovek može obezbediti budućnost čoveku, i niko drugi. Jova Soldatović je, naime, verovao u „lepšu budućnost“. Počeo je sa Beleženjem čoveka, potom, naslućujući sve učestalije i sveobuhvatnije razloge zabrinutosti, njegov likovni iskaz silovito je iznedrio osobenu prepoznatljivost egzistencijalnog ekspresionizma. Njegova skulptura, i kada našu svakodnevicu u kojoj „ljudi žive, stvaraju i zabavljaju se“ naseljava vranama, srnama, kučićima i rodama, zapravo je isto toliko za čoveka opredeljena kao kad oblikuje dobro nam znane kompozicije, porodice i narikače, suđaje i poljupce, izdužene i potresne figure ljudskog usuda, kao i spomen-belege pesnicima.Uvek podjednako, Soldatović je dosledan i u skladu sa vlastitom izjavom u anketi („Umetnost“ 22, 1970), gde pored ostalog kaže: „Rekao bih da mi je od samog početka bilo jasno da sadržaji koje čovek hoće da zabeleži prouzrokuju – iznude – od vajara formu kojom će se izražavati, kao i materijal za koji će se opredeliti.“Društvenu klimu u kojoj se to zbiva, verno oslikava savremenik koji se otisnuo sa identičnih pozicija, vajar Matija Vuković: „… od prvog dana slobodnog stvaranja (1952 – Ranjenik) bio sam ne samo usamljen, nego i napadan od strane vodećih konvencionalista koji su me bojkotovali na svakom mestu. Nažalost, te iste protivnike nisam izgubio ni posle njihove emancipacije iz zastarelih gledanja u „slobodu ličnog izraza“. Zato je mom razvoju, a i održanju, veliku potporu dao kritičar Lazar Trifunović koji je još u prvim danima, takoreći usamljen, ozbiljno ocenio moja dela.“U istom broju „Umetnosti“, Lazar Trifunović, pod naslovom „Putevi i raskršća srpske skulpture“, piše: „Humanizam umetničkog dela ne zavisi od čovekovog lika, već od dubljih, složenijih i autentičnijih ljudskih sadržaja, koji za svoj izraz traže i nalaze novu i smelu formu“.
Čujem jeku reči Žan Pol Sartra: „Čovjek je svagda isti pred situacijom koja se mijenja i izbor ostaje svagda izbor u situaciji“. Egzistencijalizam je humanizam, s pogovorom dr Vanje Sutlića, Sarajevo 1964).
Vreme u kojem je nastajala i ostvarivala se skulptura Jovana Soldatovića, posebno ona u slobodnom prostoru, jeste vreme „ispreturano“, danas ponajviše sluđenom tendencijom naglašavanja raznorazni humetničkih i neumetničkih „interesa“. On je, međutim, oslonjen na antropomorfizam usvojen, kako sam reče „od Tome Rosandića, čoveka od koga sam se učio vajarskom govorenju“ – otkrio sazvučje sa pesnicima.Mi, koji smo imali čast da u isto vreme poznajemo Miku i Jovu, uočavali smo da epiderma nadasve autentičnih Soldatovićevih skulptura, ima „boju“ Antićevog glasa kao neodvojivog svojstva njegove poezije. Doduše, „krhka stamenost“ Jovinih gordih samotnjaka, usamljenih i kad su u paru, vetrom i munjama oblikovanih, može se prepoznati u vrelom dahu Vojvodine. Opori ugođaji s t i h o v a i f o r m e, prepoznatljivo pohranjeni u jednima i drugima, zapravo su h u k i o b l i c i svojstveni pustari. Nad njom se vekovi smenjuju dok ona, neuhvatljivim čarima i čemerom zagonetnih slojeva prohujale istorije, kreativni nagon raspaljuje, „romantično, sanjalački“, kako je to uočio Mića Popović (1923-1996) još 1954. godine.
„Moglo bi se, upravo u slučaju Antićeve Vojvodine nedvosmisleno pokazati kako život jedne poeme, umnogome, može da se identifikuje sa životom čitave jedne postojbine.“ (Draško Ređep)…
Leti ta moja Panonija
hiljadu puta zaklana i opet najlepše živa,
Panonija što prašta
i što se iz groba seća,
sva od praporaca i dukata,
sva mnogo srneća.
I kereća.
…

Soldatovićeva skulptura nesumnjivo je na samom početku, svima već daleke 1949. godine, potresnom formom, strunama najtananije osećajnosti, bila baš „kereća“. Podstaknuta stihom pesnika Sergeja Jesenjina (1895-1925), nevidljiv bol Keruše odenula je ekspresivno datim oblikom, koji tiho ječi u beskraju prostranstva:
…
Pri povratku, vukuć se po tmini,
i ližući znoj s bedara lenih,
mesec joj se nad izbom učini,
kao jedno od kučića njenih.
…
Usledilo je potom mnoštvo „srnećih“ prepoznatljivosti poetičnog angažmana nadarenog vajara, iz čijeg će ateljea odlaziti srne, dečak i srna, košuta i lane, jeleni, jelen i tri košute, tri srne i srndać u javne prostore i posvećene lokacije, mahom u prirodno okruženje, da isijavaju humanu stvarnost kreativnim zanosom, „romantično, sanjalački“ ali autentičnim životom forme. Ta panonska forma, „hiljadu puta zaklana i opet najlepše živa“, zaodenuće nevidljiv svet imaginacije u obličja simbolična, koja, pritajeno po ćoškovima ateljea, iščekuju svoj red.Prepoznatljivošću samosvojnog života forme Jovan Soldatović razmiče ograde konvencija, ali dosledno smatra prirodu ishodištem! „Čistim realizmom ne može se postići umetnost“, izjavio je svojevremeno, njegov učitelj Toma Rosandić, baš one daleke 1931. godine! Zato, Jova Soldatović, „čisti od realizma“ svoje kreacije p o e z i j o m. Van svake sumnje, Jovan Soldatović je moderan vajar u dosluhu sa nastojanjima svoga vremena, ali je istovremeno „ukorenjen“. Tako na vlastitom tlu niče i stremi u vis, sve prepoznatljiviji nad ravnicom, izlažući se vetrovima koji šume kroz njegove skulpture, ali i kroz njega samog, jaukom i šapatom, kako kad. Njegov skulptorski iskaz, rasterećen svega suvišnog potresnom ogoljenošću i pantomimom, oporom strukturom nagrizanom mrazom i milovanom sunčevim zracima, vertikalizmom znakovlja u ravnici, istrajava kao uznemiravajuće znamenje. Mislim, posve u smislu izrečenog, šezdesetih godina:„Ali, sve kategorije umetnosti, idealističke ili realističke, nadrealističke ili konstruktivističke (novi oblik idealizma) moraju da zadovolje jedan jednostavan test (ili se ni u kom pogledu ne mogu smatrati umetničkim delom): moraju da opstanu kao predmeti kontemplacije.“ Herbert Rid (Herbert Read, 1893-1968), „Istorija moderne skulpture“, Bgd. 1966).Prema tome, ako smo iskreni u dijalogu sa ostvarenjima Jovana Soldatovića, sigurno ćemo biti podstaknuti na misaono udubljivanje, razgrtanje u traganju za razlozima koji su ga inspirisali. Otkrićemo, tako, i vlastite razloge zbog kojih nam je skulptura Jovana Soldatovića kontemplativna. Ovo prostranstvo je, zasigurno, kako „nizvodno” tako i “uzvodno”, vredno kreativnog angažmana i humanog promišljanja.Učestalo srećem skulpture Jove Soldatovića. Razigrani konji podsete me na Rosandićeve pred Skupštinom. Onda, uvek vidim i dečaka Jovu, došljaka sa sela u gradu. Srne i Jeleni uvek su prilika da se setim vlastitog detinjstva uz Dunav, doživljaja Mostonge, šuma i ravničarskih nedogleda. Dvoje me podsete na činjenicu da je vajar Soldatović prisutan u parku zgrade Ujedinjenih nacija. Majku sa mrtvim detetom posmatrao sam u Galeriji „Bel art“, sve dok nije otišla u Hirošimu. Na kraju, 1. septembra posve slučajno, uklopio mi se jedinstven događaj: MANUAL 05. – aspekti savremene skulpture u Vojvodini. U slobodnom prostoru–dvorištu privatne firme, vojvođanski vajari izlažu zaista impresivna ostvarenja. Autor izložbe Sava Stepanov, predstavio je, takođe, kikindsku TERRU, odnosno apatinski MEANDER, jedinstvene vajarske kolonije u našem prostoru. Tu je, međutim, i Jovan Soldatović, omaž velikom vajaru, primeri iz opusa, uz recentna dela mlađih stvaralaca. Njegovo poslednje učešće na „živoj likovnoj sceni“! Potvrdilo se da je bio čelnik, „uklapa se“ i danas, ali izložbom Dođe li rat -odoše ljudi iz 1972. on je aktuelniji nego ikad. Doduše, povukao se kao školjka u ništa gde sve postoji, za njim je ostao samo sedefasti trag stvaralačkog zanosa, ali lubanje danas i ovde, svedoci su angažmana, savremenog skulptorskog iskaza, odgovornog i sugestivnog, u prvom licu jednine. Potvrđena je time i srebrnina trajne umetničke zaostavštine. Naravno, Dunav će oticati i nadalje u „svet“, ne obazirući se na žamor likovne scene, u kojoj, sve češće, nadvladava zanos drugačiji od naših viđenja svrhe kreativnog angažmana. U dvorištu zanatlije, setih se rukotvoračkog nagona paorsko-gospodstvenih žitelja slobodnih kraljevskih gradova Vojvodine. Jovan Soldatović bio je privrženik znalaštva, simbioze promišljanja-srca-ruke! Po tome i svom angažmanu, možda je nekome delovao kao umetnik prošlosti.„Možda je prošlost samo zanemarena sadašnjost. Možda je sadašnjost samo zanemarena budućnost, a nepoznato – samo zanemareno poznato“, razmišljao je Mika Antić. Možda su o tome raspravljali u ateljeu na tvrđavi. Mika je bio pesnik, ali i slikar. Pre njih, jedan, takođe slikar i pesnik, Banaćanin, doživljavao je kao dečak monumentalnu pustaru, beskraj horizontale i provokativne uskličnike u njoj. Stigao je on „uzvodno“ do Beča, ali se tamo nije skrasio. Otisnuo se potom „nizvodno“ i ostvario se u nezaboravu, kao slikar i kao pesnik.Đura Jakšić (1832-1878) na ulazu u park, uvek mi dođe nekako usput. Već više od dve decenije posmatram kako detinja milovanja bronzu glačaju u visoki sjaj neosporivog druženja! Retko koji spomen-beleg može da se diči takvom popularnošću, aktuelnošću. Slikar i pesnik, gorostas koji sedi da ne bi nadvisio okruženje, monumentalan je i ovako. Potvrda je Jovinog stava: Svako mesto je pravo za ljudske poruke. Polovinom prošlog veka, živeo je u Novom Sadu, tada je ovde bila močvara. Kada je Jova došao ovamo, već je bio park. Skulptura je postavljena šest decenija potom, kao znamen, a ovo mesto je jedna od tačaka „Jovinog trougla“. Nadalje, memorijal slikarima i skulptoru, pesnicima. Tu, na ovom mestu, baš poput „krajputaša“, Đura svakodnevno zagledan u sunce, izučava nadmetanje svetla i senke, kreativnu dramu vlastite uloge u srpskom romantizmu. Noću, kao da posmatra krošnje, osluškujući vlastite stihove:
…
Moje tice lepe, jedini drugari,
U novome stanu poznanici stari,
Srce vam je dobro, pesma vam je med;
Ali moje srce, ali moje grudi,
Ledenom su zlobom razbijali ljudi,
Pa se mesto srca uhvatio led.
…
Spomen-beleg neosporno nadarenom slikaru, čiju je slavu nadmašio on sam kao pesnik, vajar Jova Soldatović postavio je uz šetalište, koje je zapravo frekventna pešačka saobraćajnica. Sedi velikan uz rub, kao nekad ugledni meštani, kojima nije potreban pijedestal da bi ih svako znao i nadasve cenio. Đura je, tako, „živi primer“ Jovinog odnosa prema delu koje je uvek spomen-beleg, predviđen da se u slobodnom prostoru postavi. Tamo gde su ljudi svakodnevno sa svojim brigama i radostima, stalno ravnopravni sa umetničkim ostvarenjima, u kolopletu sa prirodnim okruženjem, kao deo jedinstvene celine.Mislim da je s p o m e n i č n o s t ostvarenja Jovana Soldatovića, njegova samosvojna mistika postojanog u trošnom, sveukupnost u pojedinačnom, erozijom iskazana moć obnavljanja života forme, najsugestivnije iskazana Kentaurom, bićem iz mitologije koje se suprotstavljalo bogovima i bilo simbol neukrotive snage. Pola čovek, pola konj, svojom dvojnom prirodom smatran je posrednikom između zemlje (sila podzemlja) i neba. Kao ostvarenje Jovana Soldatovića Kentaur, 1970, ovaploćeno je sećanje. Oblik pročišćen u znamenje neuništivog života, predmet maštom preoblikovan u simbol.Nadasve čista forma, izražajna sama po sebi! Svojedobno možda kao živa struktura, deo razgranate krošnje, na primer, postao je „patrljak“ u tom životu. Ali, u vremenu i prostoru potom, ON je vodom izlokan, glodan i vetrom ogoljen, nanovo ostvaren kao neuništivi znak vitaliteta. Doduše, izgubio je prepoznatljivost svog primarnog izgleda, lišen je porekla, ali je zato postao univerzalan simbol, koji isijava život forme. Nalik je n i č e m u i s v e m u! On je to što jeste – skulptura, koja se povinuje samo zakonitostima stvaralačkim. Poput demijurške tajne, pohranjene u ništavilu gde sve postoji, Kentaur je ostvareni san dečaka, njegove žudnje za „svetom“ dok je na obali Dunava kod Čerevića, posmatrajući oticanje vode, u mislima već gradio vlastiti svet. U tome svetu, istrajno aktivan, oblikovao je sebe spomeničnim, na likovnoj sceni savremene skulpture, prvenstveno vojvođanskoj, gde i egzistiraju njegova samosvojna i neponovljiva spomenična ostvarenja. Uveren sam da bi Kentaur, kojom srećom da je ostvaren u primerenim dimenzijama, negde uz Dunav, bio znamenje.Vidim ga kao simbol neukrotive reke koja isijava nikad ukroćenu žudnju čoveka da uspešno zagospodari vlastitim usudom, možda i zajedničkom budućnošću naroda uz reku, „uzvodno“ i „nizvodno“ u smislu relacija Jove i njegovih vršnjaka.Priviđa mi se Kentaur kao moćan i opipljiv, negde uz obalu, „živa forma“ upozoravajuća – kao što su kreacije stvaralaca oduvek! U kontrastu sa zagađenom mrtvajom u rečnom koritu, baš kao „kentaur“, zaista je znamenje      d v o j n o s t i čovekove uljuđenosti oduvek.