Autor: Vera Jovanović
Mogućnost i sposobnost da uverljivo, snažno izraze potpuno oprečna, a duboko emotivna ili nagonska i psihička stanja doživljavanja, nastajanja i nestajanja u miljeu života, među bićima i u njima samima, svakako pripada malobrojnim, najdarovitijim umetnicima. Svejedno šta je, odnosno ko je objekat posmatranja i umetničke transpozicije: čovek ili životinja. Bitno je razgrnuti zavesu, ući na pozornicu zbivanja, u haos i red kretanja, u psihologiju života, i tu odigrati svoju predstavu. Osetiti najtananije njegove vibracije i pulsiranja- bilo i bit života.
A njegov registar je širok i u spletu individualnog i kolektivnog raznovrstan: od najfinijih lirskih varijacija do najdubljih dramskih trzaja i kataklizmi.To smo osetili i na ovoj retrospektivi dela Jovana Soldatovća, jednog od naših najtalentovanijih vajara posleratne generacije.Jovan Soldatović priredio je, u okviru IX Sterijinog Pozorja, u holu Radio Novog Sada, samostalnu izložbu svojih radova. U tridest dela u gipsu i bronzi, koliko je prezentovano javnosti, obuhvaćeno je vreme njegovog stvaralaštva od 1949. do 1964. godine.
Međutim, prateći na ovoj izložbi put umetničkog razvoja i teme interesovanja u razdoblju od petnaest godina, izrazito se uočavaju dve jasno ocrtane, a divergentne smernice. Beleženje do virtuoznosti iznijansiranih suptilnih stanja i zbivanja u psihi životinje sugerišu najhumaniji vid tihe sreće i nepomućene radosti (rode, srne), koliko je to moguće u prvom neposrednom zapisu jednog animaliste. Nasuprot tome, fiksiranje najtežih, tragičnih situacija u istoriji čovekovoj, kada je njegova gola fizička prisutnost asocijativno povezana u sistem truleži i raspadanja kao na nekom Krležinom literarnom transparentu rata, strave i optužbe (Beleženje čoveka).Međutim, negde od 1960. godine, od pripreme za monumentalnu skulpturu
Porodice koja je sa Petrovaradinske tvrđave, kao skulpturirana senka predimenzionirana u stilu nove patetike, gledala u istorijsku Panoniju, a zatim još silnije, posle spomenika u Šajkaškoj, Jovan Soldatović svom poetskom realizmu suprostavlja jednu, u formalnom smislu, grotesku rata i razaranja čoveka u liku i obliku.
U nizu ljudskih figura u ciklusu pod nazivom Beleženje čoveka registrovani su oni momenti i stavovi čoveka na ivici između života i smrti. Nestalo je mekih linija i punih oblika tela, čovek je sveden na nekoliko osnovnih elemenata koji karakterišu njegov kostur: dva para tankih udova i dug niz kičmenih pršljenova, o koje nemoćno visi nešto što, kao šiljasta kupa, podseća na ljudsku glavu (Beleženje čoveka V). Linija je postala isprekidana; faktura krajnje nemirna, šupljine očajno zjape; figure su statične, ukočene i u stojećem, i u klonulo sedećem, i u strmoglavo horizontalnom stavu. Načinom registracije umrtvljena je i projektivna snaga umetničkog kazivanja. Humanizam je samo literarna pouka ovih skulptura. Ljudi su postali kao stalagmiti u nekoj imaginarnoj pećini. Na svome putu Beleženje čoveka, Soldatović je došao do opasne crte: humana ideja i izvanredno skulptorsko osećanje u zaoštrenom su sukobu sa jednom konstrukcijom neopatetike umesto čoveka, njegov kostur predstavlja jedini otpor rušilačkom životu.
