Autor: Stevan Stanić
Mnogi su mu kao uzor, što nije daleko od prve bukvalne asocijacije, stavljali izdužene skulpture italijanskog vajara Đakometija. Umesto da njihovu oglodanu mršavost vazduh potpuno proguta, vazduh ih je na volšeban način dorađivao, širio do fantazije nevidljivog, ali kao da pre Đakometija nisu već postojale šiljate vertikale gotskih tornjeva, izduženih gotskih skulptura, nije na obzorjima svoje ravnice mogao da gleda usamljene hrastove opaljene gromovima, zarđale vratove dalekih baroknih zvonika i siluete gnjilih donkihotovskih đermova….
Njegov čovek ostaje uspravan i kad je izrešetan u Vijetnamu, sagoreo i petrificiran u Hirošimi, i kad je sav opelješen, u zakrpama i ritama, kao onaj Savremeni Mojsije, i kad je kao onaj u beličastom avetinjskom gipsu Pesnik, kad služi samo za to da bi na to truplo bez glave sletale umorne ptice…
Čak i od onih njegovih životinja, od onih srna i roda, očekujete pre dramu nego ljupkost, čak i od ona „dva psa“ što se u krvavom kovitlacu kolju, očekujete kad će kao opruge odskočiti i vinuti se u vertikalu. Zbog toga, kad se pravi portret Jovana Soldatovića treba i završiti i započeti onim desetometarskim vertikalama tri bronzana mladića, postavljenih u dalekom ritu na Tisi iza Žablja, u znak sećanja na pogibiju šajkaških partizana. Onako uvek pomalo nekako opor i bodljikav, upalio je kola i pozvao: „Hajdemo, tamo ćemo završiti sa izložbom, ali pod uslovom da danas ne spominjemo brige, ratove, poniženja…“U šajkaškom ritu trajao je jedan od onih postojanih blagih oktobarskih dana; bio je to jedan od onih kratkih predaha kao kod Mizogučijevog junaka.
Onaj kratki trenutak sreće kad se može dopustiti makar malo zadovoljstva zbog dugog savladanog puta. Stajali smo pred onom trojicom golorukih boraca, kad su odjednom iz njihovih poderanih bronzahin grudi počele izletati divlje ritske ptice, koje su tamo unutra svile svoja gnezda. Taj gotovo neodoljiv spoj mrtve bronze, iz čijih grudi lepršaju, klikću i izleću ptice kao kakve žive poetske pošiljke, taj Soldatović najzad u jednom svom srećnom danu, ostao je zabeležen i u kameri našeg fotoreportera Branka Belića.
