Autor: Vesna Latinović
Jovan Soldatović gorostasni vojvođanski, srpski i jugoslovenski vajar, delovao je na Petrovaradinskoj tvrđavi više od pola veka. Tu je nad Dunavom i Novim Sadom promišljao, polemisao, voleo, kritikovao, podučavao i vajao sa željom da njegove humane poruke budu večna opomena besmislu uništavanja ali i oda humanosti, ljubavi, lepoti i istrajnosti života.
Izlaganja skulptura na važnim izložbama u inostranstvu: na Prvom bijenalu u Aleksandriji (1955), na Svetskoj izlozbi u Briselu, Petom bijenalu skulpture u Mildhajmu (1958), Rodenovom muzeju u Parizu (1961), nisu ga odvojili od Petrovaradinske tvrđave za koju se zauvek vezao u nastojanju da ona bude poligon mira u borbi za život dostojan čoveka. Hvaljen od strane stručne kritike već od prve samostalne izložbe u Beogradu 1952. godine, zapažen na međunarodnim izlaganjima, ostao je zavičajno ukorenjen jer je verovao da je to jedini ispravan put. Zajedno sa nekolicinom kolega istomišljenika, već 1953. godine nastanio se na tada pustoj Petrovaradinskoj tvrđavi – i tada nastaje jedinstvena umetnička kolonija. Više od pola veka bio je animator kulturnog života u Vojvodini, promotor i ustanovitelj brojnih manifestacija, jedan od osnivača i prvi profesor na vajarskom odseku Više pedagoške škole iz koje je potom izrasla današnja ugledna Akademija umetnosti u Novom Sadu. Pedagog sve do odlaska u penziju utirao je put mladim vajarima u sredini bez vajarske tradicije. Bio je organizator i učesnik likovnih kolonija u Vojvodini. Istovremeno, neumorno je svojom skulpturom beležio ljude koji su presudno uticali na našu istoriju i kulturu: Arsenije Čarnojević, Jovan Sterija Popović, Jovan Grčić Milenko, Kosta Trifković, Branko Radičević, Đura Jakšić, Mileva Marić Ajnštajn, Miloš Crnjanski, Milivoje Živanović, Milan Konjović, Dado Đurić… Čovek i umetnik zainteresovan za humane vrednosti, angažovan kroz svoju skulpturu za mir i sve ono što ljudski život čini vrednim, bio je pronicljiv posmatrač realnosti zabrinut nad ljudskom sudbinom u savremenom svetu.
Bezuslovno je darivao svoje skulpture, postavljao ih u pejzaž ili urbani milje sa nesvakidašnjim osećajem za prostor. Danas su one srođene s okolinom, ukorenjene u ambijent vojvođanske ravnice. Kao ni jedan skulptor pre njega postigao je da njegovo delo bude neodvojiv deo našeg životnog prostora, naših parkova, ulica, bolnica, obala Dunava i Tise, školskih dvorišta… U njegovom Novom Sadu, pored Đure u Dunavskom parku, monumentalnih Jelena na Tvrđavi, dostojanstvene Porodice na Keju, zauvek zagrljenih Dvoje pred Mamuzićevom galerijom, Propetih konja na Novosadskom sajmu – danas rastu naša deca… Sve te skulpture pripadaju prostoru prošlih i budućih pokoljenja predstavljajući večno znamenje Novog Sada i naše ukupne istorije, umetnosti i kulture koje sa ponosom pokazujemo gostima grada.
Privilegija je bila poznavati velikog umetnika, šarmera sa gitarom, večitog Don Kihota, britkog kritičara ubedljivog skulpturom i rečju, nepomirenog sa lenjošću i osrednjošću svoje okoline, strasnog borca za lepotu i osmišljenost prostora. Njegova rečitost i mudrost, rečenice jezgrovite kao poslovice, zauvek ostaju u sećanju kao putokaz dostojanstvenog ljudskog življenja.
Poslednje godine života Soldatović je svakodnevno provodio u Galeriji Bel Art te smo od mudrog i osobenog kreativca naučili mnogo o životu i umetnosti. Imali smo posebno zadovoljstvo što smo zajedno s njim obeležili pedesetu godišnjicu njegovog umetničkog rada postavkom skulptura Beleženje čoveka u Grafičkom kolektivu u Beogradu u kojoj je 1953. godine prvi put samostalno izlagao; što smo skupturu Ljudska figura sa mrtvim detetom – Hirošima ispratili u Japan, u stalnu postavku Muzeja savremene umetnosti u Hirošimi (2003); što smo iste godine organizovali izložbu trojice istinskih vojvođanskih umetničkih velikana Milana Konjovića, Boška Petrovića i Jovana Soldatovića; što smo priredili njegove izložbe u Novom Sadu (Vertikale, 2002; Hirošima, 2003) među kojima je bila, nažalost, i ona sintetička i dostojanstvena komemorativna postavka u Svečanim salonima na Petrovaradinskoj tvrđavi (2005).
Umetnička monografija Jovana Soldatovića je nakon višegodišnjeg truda ugledala svetlost dana kao rezultat timskog rada nekolicine poštovalaca i poznavalaca njegovog stvaralaštva. Verujem da će knjiga predstavljati skroman ali važan doprinos afirmaciji i očuvanju dela velikog vajara, te da će biti večni oblik ukazivanja poštovanja čoveku i vajaru koji je svojim delom krucijalno obeležio vojvođansku i jugoslovensku umetničku scenu druge polovine XX veka i tako, kako je sam govorio: „oljudio perspektive našeg življenja“.
(
