Autor: Draško Ređep
Soldatović očevidno ne mari mnogo za pomodne najezde različitih naših vernisaža. On je, zauvek, kako se čini, odan tom prvobitnom porivu svojih ranih nastojanja. Njegov Don Kihot, koji se na tlu drži isključivo zahvaljujući uspravnosti svog koplja, sav u sferi lebdenja i dinamike, veoma blisko i bez smetnji suseduje nekim ranim, davnašnjim radovima. A njegov žabaljski spomenik, jedinstven u spoznaji raspolućenosti u smrtnom času, postavljen na onoj beloj plohi Šajkaškog rita, jednostavno se uklapa u intimni preplet onih krtih i krhkih skulptura koje su u simbolima srna i ljubavnika nastojale da se suprostave ukidanju života, i ljubavi.
Bela stranica pretpostavlja tišinu, zabeležio je jednom Bašlar. Taj beli, osneženi, beskrajni prostor tog istog ustaničkog Šajkaškog rita, uočen je i, potom, inkrustiran visokim figurama koje su se – samouvereno, odlučno- zaputile daleko preko polja, preko sto atara, u jedan svet koji je nepoznat, ali upravo stoga primamljiv. Bez sumnje, Soldatović je iznašao, u sebi prepoznao prostor koji ga, i u slučaju ove skulpture, neprekidno privlači.
Ali, takođe, za ove dve decenije izlaganja i tri decenije života, Soldatovićevo vajarstvo umelo je da inventivno osvaja svoj vlastiti znak, da mu se voljno prepušta i da se, u prepletu vertikala koje disperzivno nadiru sa svih strana, i svih opruga bića razazna i izdvoji.Varljiv je utisak onih hroničara koji su, olako, odveć jednolično, govorili o lirskom utisku koji Soldatovićeva vertikala uzbudljivo pronosi ovim svetom i svetlom. U pitanju je, može biti i veoma izraženo, drama mrtvaje, utišanog prostora pustare koja donkihotski čezne za vrhuncima, za vrletnim predelima. Prkoseći tim zlokobnim, večitim košavama ravnice, osvetljavajući jednu unutrašnju dinamiku kao svoj sopstveni svet netišine, ali tavorenja tako često, Soldatovićeve vertikale nastoje da ne pokleknu pred teretima tih paskalovskih atmosfera koje na njih naležu i kojima nije tesno. Zure te skulpture u našim slepim sokacima, u našoj ravničarskoj prizemnosti u jedan drugi, bitno drugačiji, neomeđen svet.
Zure iz tih svojih lavirinata nervoznih, izduženih pokreta, iz svoje samoće, ostavljajući posmatraču da ih prizna, ne da ih prisvoji. Po meni, priznanje postojanja tih izduženih, od samih vertikala sazdanih skulptura, to je bitno pitanje njihove egzistencije, njihovog trajanja na vrhovima prstiju, već odvojenog, kao u slučaju onog Don Kihota, od antejski uzbudljivog tla.
(
